Без речи пред оностраним

У опседнутости бруталним, али и софистицираним освајањем свега на небу и на земљи, па и неба и земље, ни освајање жена није изгубило привлачност, ни значај. Додуше, данас не освајају само мушкарци жене, већ и жене мушкарце. Ловиште је проширено и сада је мање јасно и извесно ко кога јури, а ко бежи и у апатију, и иза друге завесе се скрива и склања. Недвосмисленије речено: Дон Жуан може у наше време бити, и бива, и жена! Уочљиво је да жене проширују не само женско писмо, језик, логику и економику, већ и власт над породицом, политиком, државом, новцем, преимућствима у давнини повлашћених мушкараца, свим што ће се у скорој будућности звати женско царство, империја, па и свет. Донжуанство је један од најстаријих, најуведенијих и најраширенијих заплета у историји и култури. Управо зато што је везан за природна и не само природна преимућства и повлашћености, већ и за моћ, новац, за реч и вештину говора, за вољу за издвајањем, показивањем и надметањем, за нагон да се "нормално" и "озваничено" прекорачују и доводе у питање.

Освајач свега

И готово да нема мушкарца, да нема жене, никога ко у донжуанском сценарију није одиграо макар једну улогу, ко у овом узимала-давала позоришту није провео и проживео макар једно лето! Мит, легенда о Дон Жуану и све њене књижевне, драмске, музичке варијације, прича је причина, прича која се вазда прича, али се крају не приводи, нити се до краја испричати може. Нит која се непрекидно нити и кида, трен као мера пролазне вечности, тока и отицања, разбијања сталности као окованог Кипа, или неког притајеног, али претећег божанства пред којим смо дужници и грешници.

У животу, у уметности, Дон Жуан је улога, творевина фикције, маште, удвајања и прерушавања. У "голој стварности" и "здравом разуму" и бићу, ако тако нешто постоји, Дон Жуана нема. И загубљени оригинал, и варијанте су маштарија која човека донжуанског темперамента и усмерења неретко и главе кошта! У овом видокругу сви смо понекад и делимице песници, што ће рећи да измишљамо речи и огледала у којима се мењамо и на неки други начин видимо себе и друге. Измишљати, замишљати, увеличавати, прецењивати, препричавати, то је и Дон Жуанов дар, вештина и моћ његове речи и реченице. Одважност Дон Жуана је и комична и ограничена из више разлога: прво зато што се понавља и није неисцрпна, и што може и усуђује се да прекорачи конвенцију и задани живот и морал, али не и да премости границу живота и смрти. Ту се ова ватра и речитост гасе, показују недовољним.

Пред лепотицама Дон Жуан је смео и речит, духовит, довитљив и домишљат. У оваквим ситуацијама једва да му је неопходна асистенција трезвеног слуге Зганарела. У дијалогу са Статуом, са оностраним, са Духом човека кога је послао на онај свет, Дон Жуан више није посве сигуран; уздржан је, помало згранут и заплашен, избегава директан разговор и радо би се ослонио на здрави разум још уплашенијег слуге. Освајачу свега живот на земљи, пред Статуом, Кипом, или Духом Хамлетовог оца, на пример, пред оностраним, праве речи недостају, вештина говора, завођења и освајања га издају; колебљив је, несигуран. Ево ситуације којом ни Дон Жуан, распусник и грешник, или идол и бунтовник, не влада, не прозире је, и зато не влада ни својим богатим језиком и донжуанским речником.

Глас и језик смрти

Статуа је немост, покојник, с оне стране сваке, па и донжуанске игре и језика. Смрт која игру успоставља, али је и њен врховни Квариграч. Ово непорециво присуство Одсутног намеће, и претпоставља, језик којим енергија и веселост овог света не говоре, пред којим храбри, охоли, лукави, промућурни неме, бледе, ћуте. Заповедник, Статуа, Кип, или Дух Хамлетовог оца, глас је и језик смрти увек довољно убедљив да наметне и одржава све моћне ритуале који прате његове покрете, изасланике, симболе, знакове, позиве, упозорења. Као кроз пролеће пролази Дон Жуан кроз зидове живе стварности и жива тела. Љубав, љубавна игра, занос, враголија, чаролија, авантура, језичка виртуозност бића запаљеног енергијом љубави, све то сплашњава, растаче се пред Претњом крутом и шкртом на речима. Пред смрћу, живот није само грешан, већ и опоречен као и његов китњасти језик сва Дон Жуанова завидна животворност. Смрт је изричита, једнорека. Човек-љубавник је грешник на крају сваког пута и живота. На крају сваког пута су Судија, кривица, испаштања, баш као да живот, особито живот који се границама опире – не може бити ништа више од Казне, нека врста наплате за радост и љубав које смо себи допуштали.

У раним верзијама богобојажљив, код Молијера Дон Жуан испољава вољу за супротстављањем. Романтичари, као и Шекспир, спајају свадбу и даћу, уживање и испаштање, раскалашност и смртну казну за преступника, или Дон Жуана, за све који од живота узимају много и слободно, понекад и превише! Данас се претеривања подразумевају, па се ни уживања, ни казне, не ограничавају! Преступи и преступници су све бројнији, али, чини се, бар они првога реда, све су теже видљиви и препознатљиви! Чак ни најстроже казне и забране више јасно не одвајају јавну врлину и грех. Ни неприродно, ни природно, савременим уживачима и гутачима живота, сексуалних и других поседа и плодова, не утерују страх у кости! Још се прича о Богу, Духовима, Командантима, Статуама, Духовима предака, али ко у њих још верује! На месту вере је рупа пуна речи, хипокризије, манипулација земаљским и небеским ауторитетима и вредностима.

Као бунтовник, како га млади људи и данас доживљавају, Дон Жуан се губи у симулацији и виртуелности. Он је некад тежио за новином и променом, јер се разликовао. Данас је спутан, уловљен у мрежу формулација пред којима је његова вештина освајања и издвајања немоћна. Не само Хамлет. И Дон Жуан је данас могућ тек као гротеска! Не као Дух, већ као Вампир! То не значи да смрти нема, већ да је затрпана и више као да нема значења. Још један фингирани подвиг у којем се, каобајаги, ослобађамо велике Напасти! Ацтек се са смрћу дружи; савремени човек се прави луд, као да смрти нема! Нема, заправо, отвореног живота са затвореним очима према смрти која оваква, свеприсутна, без значења и величине, престаје да буде инспирација животу.