Споменик српској паприци

Ако су Мексиканци одлучили да делић своје земље оплемене подизањем споменика у славу паприке, зашто онда не бисмо и ми то урадили! Србија је и те како позната у региону, чак и у свету, као паприкарски крај. Од овог поврћа, које је препознатљиво обележје лесковачког поднебља, вредни домаћин може да направи стотинак јела.
Ово су само неки од разлога због којих је Јовица Павловић, рођени Лесковчанин, одлучио да подно Авале, одмах до националног ресторана "Кумбара", подигне за сада једини споменик српској паприци у нашој престоници.
Бронзана биста, рад вајара Миленка Мандића, који је свој таленат овековечио и прављењем статуе нобеловцу Иви Андрићу на Андрићевом венцу, висока је више од метар и има сва споменичка обележја. На постољу пише: "У Београд к`о у Лесковац", чисто да госте подсети на крај који паприка деценијама прославља – Лесковац.

– За подизање споменика идеју ми је дао мој пријатељ, новинар Звонимир Шимунец, док смо седели у једном атинском кафеу. Град из којег потичем је паприкарски, а "Кумбара" је  ресторан који је још од 1968. познат по лесковачком роштиљу. Зато је управо тамо, на Авали, где се налази и ресторан, подигнута биста у част српској паприци – казује Јовица, човек заслужан за постојање елегантне бронзане паприке.  

Овај несвакидашњи споменик је прва биста подигнута у земљи и Београду, што је свакако чини посебном, али у Новом Кнежевцу такође постоји слична статуа. Прошле године мештани севернобанатског градића одлучили су да у оквиру манифестације "Дани паприке" открију споменик овој врсти  поврћа у централном парку. Београдски споменик на први поглед тешко је уочљив. Постављен донекле у запећку, између асфалтног пута и ресторана оивиченог зеленилом, велики број посетилаца га малтене ни не примети. У току лета веродостојно извајана паприка из баште ресторана "мотри" на госте. Творац ове замисли најављује да ће, када уследи преуређење, бронзана биста добити централни кутак у несвакидашњем јужноморавском амбијенту покрај Београда.

– Наша паприка није усамљена. На само неколико десетина метара од пре осам година друштво јој прави реплика Карађорђевог топа из 1804. године, иначе првог српског топа познатијег као "кумбара". Овај споменик, направљен од трешњиног дрвета, није само експонат, већ моћно оружје из којег се и дан-данас пуца. На платформи је урезано да је реч о првом српском топу "кумбара М-1804", калибра 50 милиметара – открива Јовица.

Обилазећи овај део града, странци којих из године у годину има све више могу свашта да сазнају о историји нашег народа. У тек специјалним приликама из топа редовно пуцају знаменити људи, а нарочито светски путници које за ово задовољство не морају ништа да плате. Овога пута Србија части!

– Кад пукне из топа, странац никада не заборавља тај догађај и успут сазна много више о историји нашег народа него што би негде другде чуо. Напросто, сви желе да чују да су Карађорђев топ носила три ратника, јер ово оружје тада није имало постоље. Историја казује да су га постављали на узвишења да би потом из њега пуцали, а домет му је био до 1.000 метара. Да је и данас топ употребљив, сведочи податак да би могао кућу да сруши кад би био напуњен – наставља наш саговорник.

Нешто даље овај јужноморавски кутак, отргнут неколико стотина километара од лесковачког подручја, употпуњује и српски бунар, тачније аутентична бунарска кућица. Подигнута је, додаје иницијатор ове замисли, да би се посетиоцима дочарало да је српски живаљ вековима био културан и воду, као извор живота, ценио захватајући је из земље уз пуно поштовање.

Постојањем споменичких обележја – статуом српске паприке, топом из Првог српског устанка и наткривеним бунарским кућерком, парче Србије и кутак надомак главног града подно Авале на овај начин остаће заувек отргнути од заборава.