Књига (о) љубави

Београдски публициста и историчар/теоретичар масовне културе (филм, стрип, џез, визуелни графички медији и телевизија) Жика Богдановић, последњих година посветио се прозном стваралаштву, објавивши три романа и једну збирку приповедака. Мишљење је компетентних познавалаца овдашње књижевне продукције да је ове јесени објавио своје можда најозбиљније прозно дело, роман под донекле необичним насловом: "Непорочне љубави: роман у петнаест прича, са прологом и епилогом Оскара Вајлда". Пролог и епилог су Вајлдове непревазиђене приче о славују који жртвује своје мало срце да би поклонио ружу црвену као његова крв, односно о принцу и ласти, срећним што могу да поклањају и усрећују друге.

ИНТЕРВЈУ

● Зашто баш Оскар Вајлд, на почетку и на крају?

– Две његове цитиране приче представљају готово идеалан образац каузалности; и за разлику од Колриxа, свог сународника и савременика, и у знатно већој мери викторијанца, који у "Исповестима старог поморца" говори о греху и неминовности испаштања, Вајлд дозвољава да узрок може, мада и не мора, имати трајну последицу. У случају који сам навео у својој књизи ради се о жртвовању и награди; али то је више мој него Вајлдов избор. Када се жртвујемо и за своје жртвовање очекујемо награду, то је својство провинцијалца, а Вајлд је био грађанин света. Могуће је да ми се сада, с оне стране живота, због тога подсмехује.

● Да ли је доброта највећа људска особина која се најмање запажа? Можда је баш у томе њена величина?

– Доброта, као и злоба, заправо појам добра и зла само су апстракције, односно идеје. Али, последице то нису. Чини ми се да је Гистав Лебон (или, можда, Елијас Канети) био тај који нам је дао на знање да се оно што ће се збити припрема много година унапред. Уосталом, ту мисао затичемо већ у Библији: требало је пет дана припрема да би настао човек. Не заборавимо, такође, да му је у средиште тог света постављено Дрво Сазнања, односно Дрво Добра и Зла. Не сећам се више са ког су дрвета прва два људска створа узабрала јабуку, мада није ни важно, јер је и јабука само апстракција. Међутим, изгон из Раја био је стваран.

Од тада живимо у транзицији, у губљењу и поновном налажењу равнотеже. Зло би већ одавно завладало светом, само када би они који чине зло имали више поверења једни у друге; и добро би, такође, одавно завладало светом када они предани добру не би очекивали од других да обаве и њихов део посла.

● Ваши јунаци, као по правилу, воле рано и срећу се касно. Да ли је тренутак (не)препознавања преломна тачка судбине? Или, збиља постоји само случај-комедијант?

– Ако воле рано, а срећу се касно, за то могу бити само два разлога. Фројдистички, плаше се љубави, то јест потпуног предавања другом бићу. Опет, жуде за љубављу, али им она не долази; и ако се сретну прекасно, остају у уверењу да су потрошили само време. Али, заборављају при том да је утрошак времена једини ненадокнадив трошак. Једва да сам у стању да поверујем у случај, поготово ако на себе навлачи харлекински костим. Ипак, лепо сте рекли: препознавање, или непрепознавање, јесте преломна тачка судбине.

● Један од узрока разилажења ваших непорочних јунака јесте и рат. Изгледа да он постаје неизбежност у сусрету двоје људи?

– Немам, дакако, намеру да се сложим са другим највећим злочинцем прошлог века, чије су речи биле да је рат природно стање човека, нити са Робертом Адријем, који је сматрао да је територијални императив основни императив (не нагон) човека. Ипак, неизбежно је признати – за све нас који смо живот проживели у двадесетом веку – да је то столеће састављено од читавог ланца ратова. И као да свему није крај: сасвим озбиљно упозоравају нас да ће у веку који је тек започео доћи до истинског Армагедона – рата цивилизација. Никада, наравно, није било тешко започети неки рат; било га је тешко окончати. И никоме, дакако, ни на памет не пада да се о томе обавести код Орвела, по коме је најбржи начин да се неки рат оконча – да се изгуби.

● Која је основна нит која ваше приче обједињује у роман? Где је, и шта је граница модерног романа?

– Не умем, наравно, да дам коначну реч о модерном роману. "Нови роман", чији је чак један припадник стекао Нобелову награду (Клод Симон), више не постоји; односно, боље речено, утопио се у гротлу интегралне литературе. Романескни вулкан повремено проради и из њега почне да куља лава, а онда то назову пикарским, епским, философским, романом-реком, модерним и постмодерним, али све је то једна јединствена маса. Само што се неки делови брже хладе и троше у прах, док иза других остају трајни, фантастични облици, као да их је нека виша сила наменила за дивљење далеким потомцима. Опет се везујемо за искуство и када имамо срећу (неки то сматрају несрећом) да нас неки унутарњи порив нагони да писаним речима изражавамо мисли и осећања, неминовно је да се у нама буде, наелектрисана, сва наша сазнања, чак и сећања која смо одавно заборавили. Жао ми је, на пример, што се данас у нас тако мало чита Балзак, јер би нам у овим смутним временима добро дошао као поука… Опет, у моја претходна два романа, "Протомајстору Вавилонске куле" и "Минотауровом завештању", уз сасвим мало интелигенције, или начитаности, читаоци су лако могли препознати "Магбета", односно "Др Џекила и г. Хајда". У "Непорочним љубавима" такође постоји ослонац, али допустимо будућим читаоцима да га сами открију. У основи, како једном рече Кундера, пре више година у уводној речи на сајму књига у Јерусалиму, роман вам је у суштини једна велика слагалица. Што се мене тиче, то можда јесте разлог што сам почео да пишем (романе) у веома позним годинама… Младост јесте на све спремна, али није и за све способна.

--------------------------------------------------------------------------

Нови свемир

Шта је, дакле, рат у животу човека? Дело четвртог јахача Апокалипсе, поље смрти које ће на крају прекрити (зелена) трава заборава. Па ипак, откос четвртог јахача ("троја бише кола пролазила") није свеобухватан: травке које преостају дају нове изданке и хегелијанско клатно историје, дошавши до крајње тачке у једном правцу започиње ход уназад. Али то метафорично, као ни право клатно, никада се не враћа у исту, првобитну тачку. Исто тако, уколико се свемир, који се још развејава после великог праска, буде једног дана поново сузио у тачкицу безмерне густине, па још једном се распрснуо и почео да ствара нови свемир, то, дакако, неће бити свемир какав данас познајемо, нити ће нови људи бити налик на нас. Али ће можда познавати љубав.