Knjiga (o) ljubavi

Beogradski publicista i istoričar/teoretičar masovne kulture (film, strip, džez, vizuelni grafički mediji i televizija) Žika Bogdanović, poslednjih godina posvetio se proznom stvaralaštvu, objavivši tri romana i jednu zbirku pripovedaka. Mišljenje je kompetentnih poznavalaca ovdašnje književne produkcije da je ove jeseni objavio svoje možda najozbiljnije prozno delo, roman pod donekle neobičnim naslovom: "Neporočne ljubavi: roman u petnaest priča, sa prologom i epilogom Oskara Vajlda". Prolog i epilog su Vajldove neprevaziđene priče o slavuju koji žrtvuje svoje malo srce da bi poklonio ružu crvenu kao njegova krv, odnosno o princu i lasti, srećnim što mogu da poklanjaju i usrećuju druge.

INTERVJU

● Zašto baš Oskar Vajld, na početku i na kraju?

– Dve njegove citirane priče predstavljaju gotovo idealan obrazac kauzalnosti; i za razliku od Kolrixa, svog sunarodnika i savremenika, i u znatno većoj meri viktorijanca, koji u "Ispovestima starog pomorca" govori o grehu i neminovnosti ispaštanja, Vajld dozvoljava da uzrok može, mada i ne mora, imati trajnu posledicu. U slučaju koji sam naveo u svojoj knjizi radi se o žrtvovanju i nagradi; ali to je više moj nego Vajldov izbor. Kada se žrtvujemo i za svoje žrtvovanje očekujemo nagradu, to je svojstvo provincijalca, a Vajld je bio građanin sveta. Moguće je da mi se sada, s one strane života, zbog toga podsmehuje.

● Da li je dobrota najveća ljudska osobina koja se najmanje zapaža? Možda je baš u tome njena veličina?

– Dobrota, kao i zloba, zapravo pojam dobra i zla samo su apstrakcije, odnosno ideje. Ali, posledice to nisu. Čini mi se da je Gistav Lebon (ili, možda, Elijas Kaneti) bio taj koji nam je dao na znanje da se ono što će se zbiti priprema mnogo godina unapred. Uostalom, tu misao zatičemo već u Bibliji: trebalo je pet dana priprema da bi nastao čovek. Ne zaboravimo, takođe, da mu je u središte tog sveta postavljeno Drvo Saznanja, odnosno Drvo Dobra i Zla. Ne sećam se više sa kog su drveta prva dva ljudska stvora uzabrala jabuku, mada nije ni važno, jer je i jabuka samo apstrakcija. Međutim, izgon iz Raja bio je stvaran.

Od tada živimo u tranziciji, u gubljenju i ponovnom nalaženju ravnoteže. Zlo bi već odavno zavladalo svetom, samo kada bi oni koji čine zlo imali više poverenja jedni u druge; i dobro bi, takođe, odavno zavladalo svetom kada oni predani dobru ne bi očekivali od drugih da obave i njihov deo posla.

● Vaši junaci, kao po pravilu, vole rano i sreću se kasno. Da li je trenutak (ne)prepoznavanja prelomna tačka sudbine? Ili, zbilja postoji samo slučaj-komedijant?

– Ako vole rano, a sreću se kasno, za to mogu biti samo dva razloga. Frojdistički, plaše se ljubavi, to jest potpunog predavanja drugom biću. Opet, žude za ljubavlju, ali im ona ne dolazi; i ako se sretnu prekasno, ostaju u uverenju da su potrošili samo vreme. Ali, zaboravljaju pri tom da je utrošak vremena jedini nenadoknadiv trošak. Jedva da sam u stanju da poverujem u slučaj, pogotovo ako na sebe navlači harlekinski kostim. Ipak, lepo ste rekli: prepoznavanje, ili neprepoznavanje, jeste prelomna tačka sudbine.

● Jedan od uzroka razilaženja vaših neporočnih junaka jeste i rat. Izgleda da on postaje neizbežnost u susretu dvoje ljudi?

– Nemam, dakako, nameru da se složim sa drugim najvećim zločincem prošlog veka, čije su reči bile da je rat prirodno stanje čoveka, niti sa Robertom Adrijem, koji je smatrao da je teritorijalni imperativ osnovni imperativ (ne nagon) čoveka. Ipak, neizbežno je priznati – za sve nas koji smo život proživeli u dvadesetom veku – da je to stoleće sastavljeno od čitavog lanca ratova. I kao da svemu nije kraj: sasvim ozbiljno upozoravaju nas da će u veku koji je tek započeo doći do istinskog Armagedona – rata civilizacija. Nikada, naravno, nije bilo teško započeti neki rat; bilo ga je teško okončati. I nikome, dakako, ni na pamet ne pada da se o tome obavesti kod Orvela, po kome je najbrži način da se neki rat okonča – da se izgubi.

● Koja je osnovna nit koja vaše priče objedinjuje u roman? Gde je, i šta je granica modernog romana?

– Ne umem, naravno, da dam konačnu reč o modernom romanu. "Novi roman", čiji je čak jedan pripadnik stekao Nobelovu nagradu (Klod Simon), više ne postoji; odnosno, bolje rečeno, utopio se u grotlu integralne literature. Romaneskni vulkan povremeno proradi i iz njega počne da kulja lava, a onda to nazovu pikarskim, epskim, filosofskim, romanom-rekom, modernim i postmodernim, ali sve je to jedna jedinstvena masa. Samo što se neki delovi brže hlade i troše u prah, dok iza drugih ostaju trajni, fantastični oblici, kao da ih je neka viša sila namenila za divljenje dalekim potomcima. Opet se vezujemo za iskustvo i kada imamo sreću (neki to smatraju nesrećom) da nas neki unutarnji poriv nagoni da pisanim rečima izražavamo misli i osećanja, neminovno je da se u nama bude, naelektrisana, sva naša saznanja, čak i sećanja koja smo odavno zaboravili. Žao mi je, na primer, što se danas u nas tako malo čita Balzak, jer bi nam u ovim smutnim vremenima dobro došao kao pouka… Opet, u moja prethodna dva romana, "Protomajstoru Vavilonske kule" i "Minotaurovom zaveštanju", uz sasvim malo inteligencije, ili načitanosti, čitaoci su lako mogli prepoznati "Magbeta", odnosno "Dr Džekila i g. Hajda". U "Neporočnim ljubavima" takođe postoji oslonac, ali dopustimo budućim čitaocima da ga sami otkriju. U osnovi, kako jednom reče Kundera, pre više godina u uvodnoj reči na sajmu knjiga u Jerusalimu, roman vam je u suštini jedna velika slagalica. Što se mene tiče, to možda jeste razlog što sam počeo da pišem (romane) u veoma poznim godinama… Mladost jeste na sve spremna, ali nije i za sve sposobna.

--------------------------------------------------------------------------

Novi svemir

Šta je, dakle, rat u životu čoveka? Delo četvrtog jahača Apokalipse, polje smrti koje će na kraju prekriti (zelena) trava zaborava. Pa ipak, otkos četvrtog jahača ("troja biše kola prolazila") nije sveobuhvatan: travke koje preostaju daju nove izdanke i hegelijansko klatno istorije, došavši do krajnje tačke u jednom pravcu započinje hod unazad. Ali to metaforično, kao ni pravo klatno, nikada se ne vraća u istu, prvobitnu tačku. Isto tako, ukoliko se svemir, koji se još razvejava posle velikog praska, bude jednog dana ponovo suzio u tačkicu bezmerne gustine, pa još jednom se rasprsnuo i počeo da stvara novi svemir, to, dakako, neće biti svemir kakav danas poznajemo, niti će novi ljudi biti nalik na nas. Ali će možda poznavati ljubav.