Алехандра и Антонио

ЧАЧАК – Алехандра Моника Фраја Калао (30) чита ових дана "Да Винчијев код" Дена Мура у самоћи изнајмљене собе код градског парка у Чачку, и машта о часу кад ће опет видети вереника. Књига јој је једино задовољство у непознатом граду, удаљеном 3.470 километара од родног Лисабона, док Антонио Баранкос Вијера Марија Коста (27) истовремено броји јутра у чачанском Окружном затвору, недалеко од њене собе.
Истог дана кад је Антонио ухапшен у Гучи, по међународној потерници – 24. августа прошле године – Алехандра се настанила овде. Најпре у ауто-кампу у Овчар Бањи, одакле је прешла у град и не мрда, решена – куд он, тамо и она.

– Заједно смо три године и знам да Антонио није криминалац – каже заљубљена Пенелопа.

Моли нас да напишемо како њих двоје нису само љубавници него и "компањероси", нарочито захтевајући да употребимо ту реч, јер слика чврстину односа младих Португалаца. Шест дана кува и носи ручак у затвор ("Само недељом не примају", вели), суботом има дозволу за сусрет од 30 минута, док осталим данима свом драгом пише по три писма. Узвраћена, разуме се.

Португалцу је, пре два лета, суд у Констанци (Румунија) изрекао казну од три године и два месеца затвора, под оптужбом да је поседовао већу количину друге. Коста је, после боравка у Румунији, 27. септембра 2004. својим "мерцедесом" напуштао ту државу а полиција је, претресајући кола, пронашла 47,76 грама канабиса и 9,38 грама опијума. Пошто се није јављао на издржавање казне, Интерпол је расписао међународну потерницу која га је стигла летос у Гучи, где је са Алехандром дошао на Сабор трубача.

– Он није присуствовао том процесу у Румунији, због тога је сматрао да је ствар завршена без икакве казне, па смо слободно кренули у Србију, колима. Најпре од Лисабона до Барселоне, одатле трајектом до Анконе па до Дубровника. После, преко Црне Горе до Гуче, и тек овде га је полиција привела – прича девојка.

Ни она нити он, разуме се, нису видели Сабор, иако су на догађај кренули са посебним разлогом.

– Обоје смо фанови Емира Кустурице, у Лисабону смо гледали све његове филмове, и морали смо да упознамо Гучу уживо.

Девојка је дипломирала историју уметности на Универзитету у Лисабону и држи школе керамике за даровиту децу у том граду, као и младе обухваћене посебним социјалним програмима за одвајање од улице. Фамилија Коста, са друге стране, има породични бизнис, па Антонио ради у мајчином ресторану, у предграђу.

– Била сам принуђена да учим ваш тешки језик, само да бих помогла Антонију. Он је омиљен у друштву, има много пријатеља који, заједно са породицама, шаљу новац, а и нас двоје имали смо неку уштеђевину коју сада трошимо. Обоје смо вегетаријанци, спремам печурке и поврће, и носим књиге у затвор. Он тамо једини чита, сви остали могу да гледају ТВ – жали се она.

Каже да би, за дело учињено у Румунији, Антонио у својој земљи био осуђен само новчаном глобом.

– Он и ја, овде у Србији, имамо само једно друго, и овај мобилни телефон. Тешко ми је да повежем правне системе три различите државе иако ми судија Станић изузетно помаже у томе. У Констанци је за 15. децембар био заказан почетак новог суђења Антонију али је то пропустио јер је и даље у чачанском завору. А ја не знам зашто.

Бранислав Станић, истражни судија Окружног суда у Чачку, водио је поступак у Костином случају, и завршио свој део посла.

– Мислим да су испуњени услови да Коста буде издат Румунији, истог је мишљења и веће нашег суда. Предмет је крајем године предат Министарству правде Србије које ће решити да ли се дозвољава издавање Косте Румунији. Постоје само две могућности, друга је да се издавање ускрати, на основу чега би Португалац морао да буде пуштен на слободу овде, у Чачку – каже Станић.

Алехандра Калао зна да је вероватноћа за друго мала, прстима показује размак од једног сантиметра, и ипак не престаје да верује у то.

– Антонио је бескрајно захвалан што сам уз њега, борићу се да се опет вратимо нашем нормалном животу. Ако га испоруче Румунији, идем и ја тамо – приповеда јунакиња португалске љубавне приче у Чачку.