Близнакиње године

ШАБАЦ – Шта је у Шапцу срећа у несрећи? Што Ловринке нису тројке! Овог већ бајатог градског вица са смехом се присећају близнакиње Валентина Ловрин-Јевтић и Даниела Ловрин-Гавриловић, прва директор Јавног предузећа за управљање грађевинским земљиштем, друга директор Јавног комуналног предузећа "Стари град". Данас њихово задовољство није без разлога, јер обе су номиноване за личност 2006. године у граду.   

У хороскопу су Стрелац: родиле су се 25. новембра 1970. у Шапцу. Валентина је старија минут и по од Даниеле. Дипломирале су на Правном факултету у Београду и у себи спојиле словеначку марљивост оца Валентина Бате Ловрина и шабачки шарм мајке Зорице, девојачког презимена Јуришић.

– Наш деда по оцу Јосип Јоза Ловрин, рођен у Љубљани, био је жандармеријски подофицир. Од 1930. године службовао је у шабачком крају, најпре као наредник, а потом водник. Био је ожењен Јосипином Пепом Ковачић и имао двоје деце – кћерку Велену (удату Тошић) и сина Валентина, кога су одмила звали Бата – открива нам породичну историју Валентина.

Породица страдала од комуниста

После неуспешног покушаја ослобађања града у септембру 1941. године, Немци су спалили њихов стан на Камичку, а Јосипа и неколико жандарма ухапсили и отерали у логор на Бањици. Као Словенцу који је одлично говорио немачки (школовао се једно време у Салцбургу), понудили су му да буде пуштен на слободу и враћен на дужност, али је он то одбио док из заточеништва не буду пуштени и његове колеге Срби.

– Повлачење окупатора и улазак партизана у Шабац 23. октобра 1944. године деда је дочекао неутралишући мине око градске кланице. Потом је отишао у станицу да преда оружје. Када се враћао кући пресрео га је ознаш са руским аутоматом у рукама, ухапсио и одвео у шабачки затвор – каже Валентина.

Јосип је убијен без суђења на железничком мосту, поделивши судбину са стотинама својих суграђана – угледних Шапчана. Могао је да напусти град са окупаторском војском и другим формацијама које се са њима одступале, али се није осећао кривим. Породица је сачувала поруку на комаду картона, коју је из затвора кришом послао супрузи: "Шаљи мање јела да бисте ти и слатка деца имали."

– После дедине смрти бака Пепа није хтела да напусти Шабац, иако јој је то брат из Љубљане предлагао. Радила је најтеже мушке послове и школовала децу. Наш отац је завршио Економски факултет, и потом службовао у "Нами", Банци, Плану, предавао економске предмете... Никада није био члан комунистичке партије – наставља Даниела.

Валентин се оженио Зорицом, кћерком предратног опанчара Јована Јуришића, коме су комунисти конфисковали имовину – породичну кућу у Карађорђевој 73 и кућу у Масариковој 55 коју је купио од адвоката Драже Петровића – одузели на пет година грађанска права и осудили на шест месеци принудног рада.

– Поднеле смо захтев за рехабилитацију и деде Јосипа и деде Јована – кажу углас Валентина и Даниела.

Рад, ред и одговорност

Од трећег разреда основне школе до одласка на студије обе су тренирале кошарку у ЖКК "Шабац". Такмичиле су се у Првој Б лиги, у генерацији Вере Станимировић, Љиље Гавриловић, Биљане Пенонић... која је полако смењивала старије и трофејније Весну Перишић, Бранку Шорак, Љиљу Митровић... Валентина је каријеру почела као адвокатски приправник, потом била адвокат, а после демократских промена општински јавни правобранилац. Подржала је иницијативу грађана и пред Општинским судом покренула поступак да се поништи продаја табановачких језера Енглезу Кристоферу Блејку, после чега је реаговала британска амбасада у Београду. 

Даниела је приправнички стаж одрадила у Окружном суду у Шапцу. Отворено је рекла да "у суд није дошла да кува кафе, или да буде зечица", и добила обећање да се "нигде неће запослити у граду". Отишла је за правника у пропало угоститељско предузеће "Сава", где је одмах стала на страну запослених који су тражили смену руководства. Почетком 2001. године постала је директор Центра за социјални рад.

Приликом последњег конституисања локалне власти коалиција ДС-ДСС-СПО-Г17 плус поверила је сестрама Ловрин два најзначајнија јавна предузећа у граду.

 – ЈП за управљање грађевинским земљиштем у 2005. години испунило је план 90 одсто, а прошле смо били максимално успешни. У реконструкцију градских тргова и улица у 2006. години инвестирали смо више од 90 милиона динара. Тужили смо моћника бившег режима, коме је било омогућено да надокнаду за уређење компензује будућим становима по цени од чак 1.920 марака за квадратни метар, а који и поред тога није испунио уговорену обавезу. Првостепена пресуда је у нашу корист – истиче Валентина.

– Похвале Шапчана да град никада није био лепши и чистији, најбоља су сатисфакција за уложени труд. Прошле године смо завршили Тржницу и започели темељну реконструкцију пијаце Живинарник, а ове ћемо урадити и пијацу Камичак. Није лако водити колектив од 400 запослених. Мој радни дан почиње рано ујутро обиласком улица, а завршава се вечерњом шетњом са Валентином. Драге су ми сугестије грађана, и мислим да смо остварили изванредан контакт – каже Даниела.

Сестре Ловрин су удате, а Валенина има петогодишњег сина Саву. И не крију да су заљубљене – у свој град.