Над хумком Жанке Стокић

Нисам могао да се похвалим да сам много знао о нашој највећој глумици Жанки Стокић, сем оно што и већина људи – да је била наша најбоља "госпођа министарка" и да су је после Другог светског рата власти осудиле на осам година губитка грађанских права. Дође, међутим, ово време судских рехабилитација људи неправедно осуђених. Поче да ме голица мисао: ко ће у име Живане Стокић познатије по свом уметничком имену Жанка, поднети суду захтев за рехабилитацију. Неки ми кажу да за то нема потребе, да је она три дана пред смрт ослобођена оптужбе, а изгледа да није тако. Њој је једноставно смањена казна на две године колико је отприлике и одлежала у затвору у Ђушиној улици. После тога, све време је провела у кућном притвору.

Будући да сам, у међувремену, шу-шу овде, бу-бу онде, доста ствари сазнао о њој, није било друге него да одем тамо где Жанка почива – на Топчидерско гробље. У уторак, другог јануара, пљуштала је киша. Улице опустеле, народ се одмарао од новогодишњег славља. Мене је мучила још једна мисао: који је то ветар и откуда нанео ту спору у селу Раброву или у Великом Градишту, свеједно, да из ње изникне тако горостасно дрво које већ деценијама наткрива позоришни живот у Србији.

Чувар гробља није знао где је гроб велике глумице. Упутио ме на оближњу цркву у којој су ми, заиста, одмах помогли. Добри прота Дејан Дејановић ми је показао хумку Жанке Стокић. Каже, готово нико не долази да посети њен гроб. Црква сваке године у јулу даје паратос Исидори Секулић и Жанки Стокић. Пре неку годину, додуше, глумица Оливера Марковић је дивно говорила о њој, додаје прота.

Скромни споменик Жанки Стокић подигла је њена "благородна Магда", како пише на мермеру, којој је глумица оставила све што је имала. Она је и дала да се напише да је Жанка рођена 24. јануара 1887. године у Раброву. Ваљда је Магда најбоље знала где јој се газдарица родила. Ето, за неколико дана навршиће се 120 година од рођења славне "госпође министарке", а у јулу 60 година од њене смрти.

Прота ме испрати до капије гробља и врати се у цркву. Али, ја се убрзо вратих до гроба Жанке Стокић. Док киша сипи, сам под кишобраном, над хумком велике уметнице. Морао сам прво њој да све испричам то што ме тиштало, а тицало се ње. Замолио сам је да ми опрости што ћу јој се обраћати присно, са велико Ти, јер сам и ја три године, као што је она четири деценије, освањивао у Скадарлији.

Рекао сам јој да сам крајем шездесетих година, баш у Скадарлији, упознао Софку Николић, певачицу којој се она, Жанка, дивила. Довели су је из Бијељине домаћини Жозефине Бекер која је била у посети Београду, јер је она молила да још једном види жену чијем певањем се одушевљавала између два светска рата.

Нисам могао да јој сакријем да сам се, док сам слушао детаље из њеног детињства, осећао као млађи брат који је гризао усне и стајао по страни, не могавши ништа да јој помогне. Болело ме је то што је мајка удала Жанку у 14. години за старијег абаџију. Отац јој је умро кад је имала пет година. Нашла је посао у Зајечару у путујућем позоришту Љубомира Рајевића – Чврге. Почиње код њих да пере веш и пегла костиме. Чврга јој даје шансу и Жанка почиње да статира, да глуми народ у комадима с певањем. Већ 1902. године је добила прву улогу у комаду "Брачна ноћ". Та њена улога се није свидела мужу, који ју је ухватио за косу и тако је вукао и успут тукао кроз цео Зајечар. Ипак, она је опет побегла и вратила се у позориште. Тада је упознала Александра Гавриловића, Панчевца, младог глумца, који је играо улоге љубавника и хероја. Он је узео Жанку у заштиту и тако је било пуних шест година. Кад је Александар отишао са другом глумицом, њу је то толико дотукло да више никад није имала озбиљнију љубавну везу.

С радошћу сам јој причао како у позоришту "Славија" њу и њен живот маестрално игра глумица Ружица Сокић у представи "Жанка" Миодрага Илића. Сокићеву та представа толико исцрпи, да је неколико пута интервенисала и Хитна помоћ, а све због тога да би гледаоцима дочарала голготу кроз коју је она, Жанка, прошла.

Нисам могао да сакријем ни запрепашћење да су је у затвору у Ђушиној држали у соби са готово тридесетак жена које нису имале ни где да седну. Кад је Крцун једном приликом посетио затвор свратио је и у ту собу. Све жене су скочиле на њега, тражећи да Жанки обезбеди боље услове, јер је она тешко болесна, "шећераш". Крцун је Жанку осуђивао зато што је играла за време окупације и називао је издајником и питао да ли зна шта чека такве људе. Она је промуцала да је била болесна и да је због лекова морала да глуми. Очекивала је да је стрељају. Ипак, сутрадан су је сместили у мању собу и обезбедили јој лекове. Крцун јој је спасао живот, али накратко. Јер, и кад је изашла из затвора у Ђушиној, средином 1945. године, сви су бежали од ње и сви су прихватали осуду режима – она је била издајник. Остала је и без пензије. Није је заборавио једино Обрад Симић, дописник "Времена" из Вашингтона. Многе девојке су ишле од кафане до кафане и просиле, како би скупиле неки динар и уделиле га болесној глумици.

Стојећи над хумком Жанке Стокић, рекох и то да сам телефоном разговарао са Крцуновом снајом, Мирјаном Пенезић. Питао сам је да ли је њен девер у кругу породице причао о том догађају у затвору. Мирјана каже да Крцун никад није волео о таквим стварима да прича. Али, то је сигурно било тако, јер је то типично за њега, без обзира што је знао да буде крут.

Причао сам Жанки како ме радовало и то, када сам чуо да је Бојан Ступица био упоран и да је од Агитпропа захтевао да се Жанки дозволи повратак у позориште. Када је добио сагласност и Жанку позвао у Југословенско драмско позориште, она се одузела од узбуђења. Више није морала себе да преиспитује, да ли је заиста издајник свога народа или не. Умрла је после два дана у својој скромној кући у данашњој Улици Андре Николића, у несредној близини познате кафане "Шехер". Њен топли дом је, недуго затим, срушен. Живела је за позориште и умрла од позоришта, остало је записано.

Причао сам Жанки, над њеном хумком, како не могу побећи од слике коју сам створио слушајући многе људе како говоре о њеној величанственој сахрани. Кажу да таквог погреба, после сахране песника и сликара Ђуре Јакшића, у Београду није било. Сахрањена је баш онако како је оставила у аманет. До гробља су је превезли воловским колима, као праву српску жену, хероину, док је народ, и са једне и са друге стране пута, клечећи бацао цвеће по њој. Остало је запамћено и то да је чело колоне са њеним ковчегом стигло до гробља, а зачеље поворке није метар одмакло од њеног прага. Поворка се, дакле, отегла три километра. Желела је да јој се над гробом отпевају две песме: "Ој, Мораво" и "Ој, Србијо". Прву су јој жељу испунили, другу песму нико није смео да пева, јер је то била химна Недићевог режима.

Тако је сахрањена наша највећа глумица, жена широке душе, неодољивог шарма, жена која је волела живот, пила шприцере, која се коцкала и волела мушкарце на свој начин. Могло јој се јер је била генијална.