Амерички докторанд се настанио у селу Арадац

Зрењанин – Владимир Попов је 2001, са двадесет година, отишао у Америку и тамо добио пуну стипендију. Студирао је биохемију у Њу Џерзију на Рамапо колеџу. Пошто је дипломирао, 2005. је уписао докторске студије из биохемије и молекуларне биологије на универзитету „Томас Џеферсон“ у Филаделфији. Завршио је и постдокторске студије. Онда се вратио да ради у болници „Свети Јован“, највећој приватној здравственој установи у Банату, чији је сувласник др Милета Попов, Владин отац. Владимир је са собом довео и младу Американку.

Најстарији брат Вељко је лекар и ради у Бостону, а средњи брат Душан је такође лекар, али ради у зрењанинској болници где је тренутно на специјализацији из хирургије. Захваљујући Вељку, својевремено је успостављена компјутерска веза са болницом „Свети Јован“ из Америке одакле су тамошњи лекари обављали ултразвучни преглед наших пацијената у Зрењанину. Први пут у Банату.

Интересантно је да се Владимир није вратио директно у Зрењанин већ у оближњи Арадац, родно село својих родитеља. На повратку из Америке повео је и супругу Џенет с којом се овде венчао. Она је завршила психологију и док учи језик има намеру да настави да ради за једну америчку фирму преко Интернета, а за коју је радила док је живела у Филаделфији.

Владимир се вратио 2010. и почео да ради као генерални менаџер у приватној болници „Свети Јован“. Током докторских студија и рада у Америци он се образовао и из менаџмента и финансија. Мисли да ће му америчко искуство много користити јер се и наше друштво развија у том правцу. Зашто овде не би нешто било прихваћено, а тамо се показало као добро?

– Имао сам пар понуда за стални посао тамо и сигурно бих много више зарађивао, али овај прелаз из школовања у праксу је преломан и одлучио сам да је сада право време да се вратим и овде започнем нови живот. Протеклих десетак година редовно сам долазио овамо и примећујем да се постепено мења свест. Прво што се овде запажа јесте то да је систем неефикасан, и то у многим доменима живота. Најприсутнија овдашња формула је ФТ1П – фали ти један папир. Компликује се и када за то нема потребе. На шалтеру ће ти најпре рећи да дођеш сутра, и опет кад дођеш, није све завршено, па долазиш неколико пута. Касније установиш да се све то могло одрадити за један дан. Није ми јасно зашто се оклева. Као да се то ради намерно. Уместо да свако свој посао заврши што пре и да за то буде и адекватно награђен – коментарише млади доктор наука.

Успех на његовом садашњем радном месту увелико зависи од односа у нашем друштву према приватном сектору у здравству.

– У Америци је тежиште на осигурању и ако га имаш можеш да бираш где ћеш да се лечиш, важно је да си осигуран и осигурање ће покрити трошкове. Код нас се приватне болнице још увек углавном финансирају само из уплата пацијената – објашњава Владимир наглашавајући да се и овде ствари мењају, да се јављају приватна осигурања и да се нада да ће и овде брзо да дође време у коме ће и приватни и јавни сектор имати исте услове, што ће, пре свега, омогућити пацијентима да бирају услугу и иду тамо где је она боља, закључује наш саговорник.

Ђуро Ђукић