Тврде главе

Таман кад су духовити сарајевски коментатори приметили да стари хит „Анархија ол овер Башчаршија” у актуелној босанскохерцеговачкој политичкој реалности постаје пророчки, лидери шест најјачих странака су постигли договор о формирању нове власти.

Председници СНСД-а Милорад Додик, СДС-а Младен Босић, ХДЗ-а БиХ Драган Човић, ХДЗ 1990 Божо Љубић, СДП-а Златко Лагумџија и СДА Сулејман Тихић као да су потврдили све старе стереотипе о „босанским тврдим главама”.

Требало им је безмало 15 месеци од парламентарних избора да, како каже и Бакир Изетбеговић, „балканске главе мало смекшају” и свако учини покоји уступак тако да се дође договора о формирању новог састава савета министара БиХ у који ће ући представници три народа – Бошњака, Хрвата и Срба.

Премда Изетбеговић покушава да увери да је овај договор могао бити постигнут и 28. децембра, прошле године, да се слушало оно што су он и Тихић говорили, без сумње свако од припаднике „шесторке” сноси одговорност за одуговлачење које грађане Босне и Херцеговине кошта дебело.

И ту нема „невиних” ни на једној страни. Одуговлачењем српски лидери су покушали да увере и међународну заједницу и партнере у региону како је дејтонско чедо заправо мртворођенче које, иако је напунило 16 година, неће далеко догурати.

Хрватски лидери су одуговлачењем настојали да увере све да је положај њиховог народа лошији у односу на Србе и Бошњаке. Њихов циљ је био да се и велике силе увере да је време за „дораду” Дејтонског споразума којим би био успостављен и трећи ентитет – хрватски.

Бошњачки лидери су одуговлачење искористили за лобирање свих заинтересованих страна у овом региону за унитаризацију Босне и Херцеговине, којом би се на практичној страни развластила Бањалука, а моћ концентрисала у Сарајеву.

Премда је вероватно свака страна донекле успела у својим наумима, суштински нико од њих није постигао циљ. Једино у шта су босанскохерцеговачки лидери убедили комшије у региону, Европску унију, Турску и САД је то да заправо немају озбиљан државнички кредибилитет.

Можда балканске тврде главе мисле да боље функционишу када су на сцени „ванредне околности”, али то сигурно не мисле ни у Бриселу, ни у Вашингтону ни у Анкари.

Штавише, када Босна и Херцеговина нема владу која има пун мандат, а не епитет техничке, то није исто као када је у потрази за новом владајућом коалицијом једна Белгија. Упркос свим бројним сличностима између етничке подељености у Белгији и у БиХ, драматична разлика је у – богатству грађана. Белгијанцима сада предстоји стезање каиша, а грађанима БиХ је одавно „на последњој рупи” тако да није било времена за политичка и етничка надгорњавања.

Балкански менталитет очигледно утиче да се на овим просторима увек мора доказати да може бити горе. Упркос томе, анархија на Башчаршији, према свему судећи, добро звучи само у песми „Забрањеног пушења”.