Oд "техницке подрске" до "ослица"

НИШ – Војни пензионер из Ниша Жељко Филиповић годинама бије битку за очување нашег писма, али нажалост, у томе све мање има успеха, јер је у новим техничким условима све теже користити ћирилицу. Љут што једино ми не штитимо своје писмо, Филиповић је написао писма Народној канцеларији председника Републике Србије, министарствима културе, науке и трговине и Телекому Србије.
Он подсећа да су са појавом Морзеовог телеграфа многи народи увидели да 26 слова латинске абецеде која се користе у језику изумитеља – енглеском нису довољна за примену новог техничког средства у њиховим језицима, па су убацивали слова која им фале. То су учинили Немци, Французи, Руси, Грци, Шпанци. Наши дедови одмах су увидели да им не требају слова Q, W, X и Y, али да им фали чак осам слова: Ж, Ш, Ч, Ћ, Љ, Њ, Џ и Ђ. Када су се појавиле писаће машине, наши дедови су такође припремили тастатуру са свих тридесет слова српског језика и без икаквих проблема користили и једно и друго техничко средство.

Међутим, њихови потомци, скоројевићи и имитатори, наводи Филиповић, у жељи да личе на богате, не знају шта су по народности, ни шта су им језик и писмо. Некритички прихватају све новине, не увиђајући неопходност њиховог прилагођавања потребама матерњег језика, ћириличног писма и Вуковог правописа.

Филиповић то поткрепљује бројним примерима. У пошти на дисплеју промиче текст "Постовани корисници ПТТ нет, умрезите се, полецемо. Информације и техницка подрска... На свим салтерима Посте мозете врсити уплате виртуелних вауцера..."

– Телеком Србија ми доставља "Спецификацију одлазног телефонског саобрацаја", са временом "поцетка и заврсетка рада". Срби запослени у банци "Сосиете женерал" члану моје породице шаљу извештај о стању на "текуцем рацуну" из којег сазнајемо да се презивамо Филиповиц, да нам је улица Воздова, а град Нис. У рибљем ресторану гостима нуде "ниско пиво на тоцење"", "рибљу цорбу", "Свезу купус салату" и "ослиц". У продавницама опомињу да је "купац дузан да цува рацун у прецнику од двадесет метара", на рафовима стоје "псеницно брасно", "цоколада", "сецер", "суботицки кацкаваљ", "зеле бонбоне", "цварци". На електронским дисплејима градских аутобуса читамо одредишта – ""Ниска Бања", "Зелезницка станица", "Целе кула", "Тросарина", "Дуванисте", "Цалије", "Доња Врезина", наводи озлојеђено Филиповић.

Посебно указује на немогућност слања СМС порука на нашем језику преко мобилних телефона, јер не постоје модели са српском ћириличном азбуком. Многи народи, чак и малобројнији од српског, Чеси, Словенци, Хрвати, Мађари, Грци, Бугари, без икаквих сметњи се дописују преко мобилних телефона користећи слова националних писама, једино Срби то не могу.

– Детаљно сам претражио наше тржиште, распитао сам се код свих оператера мобилне телефоније, чак и код Мобилне телефоније Србије и видео да заиста не постоје модели мобилних телефона који би се могли користити у Србији. Чак сам доживљавао подсмехе од самих Срба запослених у продавницама мобилних телефона и у пословницама оператера када сам се распитивао за такве моделе. Људи се, не знајући, правдају техничким ограничењима. Техника нипошто није сметња за примену било ког писма. Видео сам "нокију" са кинеским знацима, "самсунг" са индијским словима, "сименс" са грчким, хрватским, мађарским, немачким, шведским словима, "сони ериксон" са руском ћирилицом. Најтеже на свету – кинеско писмо може, а најсавршеније и најлакше – српско не може, каже наш саговорник.

– Да је само један оператер произвођачима мобилних телефона поменуо потребу српског тржишта и стварање могућности коришћења српског ћириличног писма у мобилној телефонији, за произвођаче би то био посао од десет минута. Произвођачи мобилних телефона у свету немају ништа против било ког писма у свету и није, дакле, проблем у техници, већ у српским главама – сматра Жељко Филиповић. Ако не предузмемо нешто на том плану, вели он, и даље ћемо поручивати "Дусо, цекам те код позориста у цетвртак".