Дама витез светске балетске игре

Једној малој француској гимнастичарки сан о олимпијади никад се није остварио. Рано је направила онај судбински салто... и, када је одрасла, Силви Гилем нашла се на неком другом трону: најбоље светске балерине. Kо то мишљење не дели, овој „звезди” Балета Париске опере барем ту узвишену титулу не може порећи. Почетком пролећа, велика балерина ће нам први пут доћи у госте и са изузетним партнером (и кореографом) Акрамом Каном двапут одиграти „Света чудовишта” (Мадленијанум, 28. и 29. март). Какве ли „предигре” предстојећем 9. београдском фестивалу игре (трајаће до 12. априла)!

А ко су заправо та „Света чудовишта”? – Па, то би и она сама могла бити. Неки одушевљени Французи, још у 19. веку, називали су тако Сару Бернар и неке друге иконе из света уметности, дајући им (полу)божански статус. Али, у чаши славе није баш све слатко. Публика је често сурова у својој љубави: хоће савршеност, непогрешивост, увек доброг хероја... Силви Гилем, као уметник, те „светиње” мало другачије види: „Место на коме играм, без обзира шта играм, осећам као божанско. Сцена је чудовиште... моје свето чудовиште”. Ето, о тим стварима је овај први програм предстојећег фестивала.

Мора да је и мала Силви слично доживљавала место на које је водила њена мајка Жанин, професорка гимнастике. Била је редак таленат, дете за олимпијаде, али њене високе потенцијале препознали су и мајстори игре, па је једна животна прича добила нови ток. Готово филмском динамиком, смењују се у њој ликови из балетске историје: Клод Беси, чувена играчица и директорка школе Балета Париске опере, Морис Бежар, Рудолф Нурејев... Посебно је занимљива епизода са Бежаром, кога је тек пунолетна Силви, али већ две године чланица највећег француског Балета, замолила да се са његовом кореографијом „La Luna” представи на познатом такмичењу у Варни. Он је одмахнуо главом, али му је ова млада, храбра жена рекла како је ту игру и без њега спремила, и да жели победу. Позвала га је у салу да погледа како игра његов плес. Славни кореограф био је очаран, а Силви Гилем вратила се из Варне са златном медаљом.

Наредне године (1984), а имала је само 19, после изванредно одиграних главних рола у „Лабудовом језеру”, њен директор Рудолф Нурејев промовише је у звезду (étoile) Балета Париске опере, најмлађу у његовој историји. Неколико година после, ова слободољубива звезда почела је да осећа и извесне стеге тог „сјаја” који се не види често на светским сценама. Сели се у лондонски Краљевски балет и својим плесом у „Бајадери” одмах ће засенити и публику на Острву. А Париз је био и мало љут и мало поносан на своју Mademoiselle Non, како је касније названа због своје непрекидне борбе за позицију слободног уметника.

За такву уметницу све позорнице овога света биле су отворене. Ускоро, поново, и „њена” париска, где игра као гост. Њу су многи велики градови видели, а путујући светом она је изгледа највише „видела” Јапан, далеку земљу и културу, где је, по сопственом признању, као уметник највише сазрела. Читава каријера ове звезде је живот између два кофера уз непрестано учење и трагање. Силви Гилем каже: „За мене је сваки излазак на сцену као откривање неких нових територија”. Осим помињаних, у тим њеним трагањима за савршеном игром видимо праву галерију великих кореографа: Аштон, Макмилан, Робинс, Форсајт, Ек, Кан, Малифант... То су уметници различитих генерација, стилова и рукописа, чиме се рефлектује широки плесни спектар Силви Гилем – од такозване „гвоздене” класике до најсавременијег репертоара. Природност њене игре истицана је као један од њених највећих квалитета.

Један од документарних филмова о Силви Гилем почиње њеним речима „Волим да ништа не радим”, које су у контрадикцији са њеним делом. Није она ни лењивица, ни лажљивица. To je само сан о мало предаха особе хронично уморне од своје уметности у којој иде ка узбуђењима и бори се са страховима. „На сцени ја имам страх од страха и трудим се да загосподарим њиме”, рекла је.

Мало је данас балетских уметника са тако вредном колекцијом награда и ордења. Ево неких: први је лауреат награде „Нижински”, за најбољу балерину света, носилац Црвене ленте града Париза (1993), титула витеза и официра Легије части (1994. и 2009.), официра реда националних заслуга (1999.), командира реда Британског Краљевства (2003)...

 Неки се још сећају „Дима” који је некад кружио Београдом, видео касете праве посластице за градске балетомане. У том изванредном плесном комаду шведског кореографа Матса Ека партнер јој је био његов брат Никлас. Ускоро ћемо и ми гледати Силви Гилем – уживо!

М. Шеховић