Као небески Јерусалим

Монографија "Каленић, Богородичина црква у архитектури позновизантијског света" професора и управника Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду др Ивана Стевовића, коју су недавно објавили Филозофски факултет и "Интерпринт", посвећена је Каленићу као споменику културе, који је био непотпуно и недовољно истражен у домаћој и међународној стручној литератури.
Према речима др Стевовића, манастир Каленић је преносилац идеја које су обележиле историју позне средњовековне Србије, посебно у време деспота Стефана Лазаревића.
Уз подсећање на важност истраживања, која је од 1928. до 1930. године обављао професор Архитектонског факултета Ђурђе Бошковић, а која су остала необјављена, др Стевовић истиче мотив да Каленићу посвети ову монографију.

Потпуно је сачуван спољашњи изглед и ентеријер храма, заједно са једним од најрепрезентативнијих ансамбала зидног сликарства у византијској уметности уопште, а сада је добио и монографију о архитектури, каже др Стевовић, и додаје:

– Срећна околност била је и та што је сачувана комплетна и аутентична техничка документација професора Бошковића, која је омогућила не само обавезни опис, већ и могућност врло прецизног утврђивања етапа у историји самог здања. Средишњи део књиге "Архитектура цркве" сређен је тако да приказује данашње стање, преко оног до темељне обнове из 1928. године, да би се реверзибилним методом стигло до онога шта је данас најпрецизније могуће рећи о првобитном, средњовековном, изгледу цркве, која је подигнута првих деценија 15. века, као једна од најрепрезентативнијих грађевина српског средњовековног градитељства уопште.

Наш саговорник наглашава да монографија посвећена Каленићу не би била потпуна без цртежа манастира урађених графитном оловком и бојицама, које су добијене заслугом професора Архитектонског факултета Мирка Ковачевића, а књигу употпуњују и ликовно уређење Бранислава Фотића, Исидоре Николић и фотографије Ђорђа Одановића.

– Рад професора Ђурђа Бошковића из 1928. године, а то је и приказано на црно-белим фотографијама које се први пут објављују у овој књизи, показује оно што је на грађевини промењено. У сачуваним белешкама види се изузетно савремен начин рада, потпуно компатибилан најсавременијим методама рестаурације у Европи тога времена. Зато је и био представљен у међународним часописима, као пример праве рестаурације средњовековног споменика – напомиње др Стевовић.

Према његовим речима, сусрет са Богородичином црквом и документацијом захтевао је одређивање методолошке тачке, која би омогућавала јасност и за онога ко није близак са српском средњовековном уметношћу, поготово због тога што ће ова монографија током пролећа и лета бити преведена на енглески језик. Нови методолошки приступ довео је до закључка како је Каленић изгледао у средњем веку, шта му је време донело и на које начине је црква обнављана.

– Имплицитно, у књизи се успостављају сасвим непосредне, али аутентичне релације, између најрепрезентативније архитектуре позновизантијског доба и онога што јесте архитектура Каленића. Она је, колико год била српска, истовремено и у потпуности интегрални део градитељске традиције и уметничке праксе у архитектури позног раздобља византијског царства. Каленић је препун изузетно сложених идеја и порука, које су биле универзалне не само на средњовековном Истоку, него и на Западу, идејама симфоније овоземаљске и небеске цркве – каже др Стевовић, и наглашава:

– То нам недвосмислено говори да је наручилац храма, а то је по свему судећи морао бити деспот Стефан Лазаревић, заједно са великашем, протовестијаром Богданом, учествовао у конципирању целокупне идеје Каленића, као еманације небеског Јерусалима на земљи.

-----------------------------------------------------------

Нисмо провинција

Према речима нашег саговорника, Одељење за историју уметности Филозофског факултета у Београду је одмах након укидања санкција 2001. године једино међу образовним институцијама за хуманистичке науке на ширем простору Балкана добило ТЕМПУС пројекат, под покровитељством Европске уније, "Разумевање визуелне културе Балкана".

– Већ тада је било јасно да је европска јавност заинтересована за овај простор и да треба да се укључимо у истраживачке токове који су актуелни у научном свету византолога, историчара средњовековне уметности и сродних дисциплина. У оквиру своје професије покушавамо да укажемо на то да наша територија никада није била тако дубока провинција као што је врло дуго представљано. Историја уметности је у последњих неколико година у великој мери повратила достојанство, захваљујући доброј комуникацији и подршци Министарства науке и заштите животне средине Републике Србије, и могућности да у свету представимо српску културу и српске споменике као аутентични део европског културног наслеђа, објашњава др Стевовић.