Одјеци празновања

У петак увече, док су друге телевизије углавном извештавале о последњим припремама и „загревању“ за поновни дочек Нове године, сад оне по јулијанском календару, „православне“ – Студио Б је подсетио на дочек од пре две недеље. Приказао је запис о новогодишњој ноћи из угла два радника „Градске чистоће“, „ђубретара“ који су тада били на радном задатку. Јунаци ове приче (сценарио и режија Мирослав Петковић) додали су неколико тамних тонова блештавом слављу по улицама, трговима, на новом мосту у Београду. Говорили су, наиме, из свог најнепосреднијег искуства, о лошим странама Београда – односно о два вида некултуре међу Београђанима. Један је немар према околини и склоност да се од јавних простора без икаквог зазора праве сметлишта. Други је безразложна осионост према чистачима и перачима, физичко насиље над „нама Ромима иако ми радимо посао који Срби неће“.

Да ли је небрига за опште добро и све изван кућног прага дубоко укорењена међу Србима? Да ли је расистички елемент с примесама агресије део српског менталитета? Да ли има послова којих се Срби стиде сматрајући их себи недоличним? Чини се да су одговори на наведена питања углавом једноставни, да се своде на „не“.

Али чим се зађе у ма какво рашчлањавање, сасвим оправдан изгледа наслов „Да. Можда. Не“, који је Оливера Ковачевић изабрала за своју емисију на РТС-у. Тако је било и у последњем издању које се бавило музичким идентитетом Срба, изворним и помодним, аутентичним и злоупотребљеним, запостављеним и исквареним ... Ствари, појмове, појаве није било одредити ни лако ни једнозначно.

Уз веома искрено и ватрено залагање Нене Кунијевић, уреднице РТС-а, да главну одговорност за очување музичких вредности и доброг укуса преузме телевизија, управо се у овој ТВ емисији показало колико расте моћ, па и диктат, нових медија. Сви примери музичког шунда, које је као подстицај разговору у студију дала водитељка, узети су са Јутјуба, односно садржај су који се новим каналима, преко глобалних друштвених мрежа, дотура јавности.

Интернет комуникација, па и ове музичке врсте, још је својина малог броја Срба – као што је још свим гледаоцима недоступан специјализовани канал културе и уметности, РТС дигитал. А баш ту се могла управо ових дана видети једна емисија из 1998. године о занимљивом начину неговања музичке баштине: најлепше народне и староградске песме изводили су малишани из популарног дечјег хора „Колибри“.

Остаје, дакле, редован ТВ програм. Овај током продуженог празновања, пре свега без преноса скупштинских заседања, ослободио се преовлађујућег говора о политици зарад говора о позоришту, књигама, филмовима, балету, изложбама... Тако некако заредом и „Беокулт“ и „Метрополис“, и „Хит либрис“ и „Читање позоришта“ – макар кроз своју првенствено информативну па тек онда и критичку функцију – граде слику о једној бољој, културно развијенијој Србији и о ваљанијим Србима који стварају али и „троше“ праву уметност.