Неолиберали поново на сцени

У Србији се последњих месеци воде расправе о томе да ли смо високозадужена земља и да ли нам прети дужничка криза слична оној у коју су упале многе европске земље.

У фокусу интересовања је висина јавног дуга: расправе се воде о томе да ли је у праву Народна банка Србије која је званично објавила да јавни дуг Србије износи 46,7 одсто БДП и да је пробијен законски лимит од 45 одсто или Министарство финансија које то демантује и саопштава да је задуженост Србије још увек испод дозвољеног лимита.

Међутим, оно у чему су сагласне обе наведене институције али и већина академских економиста јесте да степен задужености није алармантан и да нам за сада не прети дужничка криза. Веома су ретки они (Млађен Ковачевић, Небојша Катић) који упозоравају да овакве расправе не доприносе разјашњењу проблема него су, пре свега, у функцији (само)обмањивања. Покушаћу да укажем на два разлога због чега расправе које се воде на јавној сцени нису од велике користи: (1) јавни дуг није најадекватнији индикатор задужености једне земље, те (2) сам начин обрачуна задужености наше земље није реалан.

Најпре о адекватности индикатора задужености земље. Светска криза која се прво појавила 2008. у САД у форми финансијске (банкарске) кризе брзо се прелила на цео свет. Следећи пример САД, већина земаља је, у циљу спречавања финансијског и привредног колапса, притекла у помоћ посрнулим приватним фирмама пружајући им огромне новчане „инфузије”, а да би се избегле веће последице по привреду у целини подстицана је укупна тражња преко повећања стимулирајућих расхода и смањења пореза. Помоћ је пружана и великом броју људи који су остали без посла. Криза је изазвала огромне штете: уништила је велики број компанија, довела до рекордног раста незапослености и оптеретила државне буџете огромним додатним расходима.

Тиме су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио из једног дела економије у други – тако да се уместо финансијске сада говори о кризи јавних дугова. Када је проблем премештен са приватних на државне дугове, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме. Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Због тога, потрошњу приватног сектора не треба контролисати и ограничавати, јер се приватни сектор увек рационално понаша – разумно се задужује, инвестира и троши, а контрола јавне (државне) потрошње, односно јавног дуга претпоставка је успешне економске политике која земљу штити од кризе.

Ако би ова неолиберална догма била тачна у кризи би се пре нашла Немачка него Исланд који је био прва европска држава коју је криза погодила. У 2007. години, односно години пред избијање кризе, према подацима ММФ-а, висина јавног дуга у односу на БДП (бруто домаћи производ) у Исланду је износила 29,1, а у Немачкој 65 одсто. Очито да разлоге због чега неке земље бивају захваћене кризом, а друге не, треба тражити на другој страни, а не у висини јавног дуга. Тиме не желим да кажем да нерационална потрошња државе и велики јавни дуг нису велика опасност за економију сваке земље, него да нагласим да он по аутоматизму не доводи до кризе.

Друго, адекватност обрачуна задужености наше земље. Србија од петооктобарског преврата (2000) води политику прецењеног курса динара, па је исказани БДП у доларима знатно увећан – надуван. БДП се исказује у текућим ценама који се дели са званичним курсом и добија се знатно увећан БДП исказан у доларима. Када се такав БДП упореди са спољним дугом задуженост се исказује много мањом него што она стварно износи. Илуструјмо то једним једноставним примером. Познато је да се БДП-ом исказује вредност укупне производње робе и услуга у земљи током једне године. Претпоставимо овде да се сва та производња састоји само од 1.000 векни хлеба, а сви се сећамо (из ранијих предизборних обећања) цене од три динара за векну хлеба из 2000. године. БДП би, у овом доста поједностављеном примеру, за ту годину износио 3.000 динара или 50 долара (2000. године курс долара био је око 60 динара).

Претпоставимо да смо и у 2011. години производили 1.000 векни хлеба; БДП би у том случају порастао на 50.000 динара (цена векне је сада око 50 динара) или 625 долара (курс долара је око 80 динара). Ако претпоставимо да је спољни дуг од 2000. године остао непромењен и да је износио 50 долара, ми бисмо и у условима стагнације реалног обима производње и непромењеног апсолутног износа дуга забележили смањење задужености са 100 одсто у 2000. години на свега осам одсто у 2011. години!

Очигледно да је стање задужености Србије много алармантније него што се оно уз помоћ „креативне” статистике званично исказује. Велика спољна задуженост и колапс пред којим се српска привреда налази последица су одлуке српских власти да, после петооктобарских промена (2000), прихвате неолиберални програм економских реформи који је водио брзом урушавању ионако слабашне српске привреде.