Шарена лажа

Словеначком министру спољном стране дипломате и медији знају да пребаце да се на дипломатској позорници понаша као "слон у стакларској радњи". Недавно је и британски "Економист" описао Димитрија Рупела као "необично уштогљеног упркос двадесетогодишњем дипломатском стажу". Рупел је, међутим, најмање уштогљен приликом сусрета са српским колегом Вуком Драшковићем.
За такав салто мање је заслужан шеф српске дипломатије, а више чињеница да се Рупел с политичарима из Србије боље слаже него с хрватским. Није чудо, ако знамо да анкета, коју је Горан Милић синоћ објавио на ХРТ-у на тему "Ко нам је најгори комшија?", открива да је 600 испитаника поставило Словенију на високо друго место (око 35 одсто). Србија је прва са 55 одсто, Црној Гори и БиХ припала су по четири одсто, а Мађарској два одсто.

Рупел посетама Београду демантује своје некадашње изјаве попут оне да "са Србима није могуће разговарати" пошто "њима треба надзор и васпитање" у облику Унпрофора. Иако, упркос дипломатским обландама, не попушта у погледу државности Косова, редовно се спотакне о питање заштите (непризнатих) мањина. Док Загреб од Љубљане захтева признање и права за Хрвате (и припаднике других ексју мањина) које живе у Словенији, Србија то питање не покреће, иако уз Хрвате у Словенији има највише Срба, много више од припадника званично признатих мањина.

Из Рупелових речи проистиче да су словеначки Срби најобичнији "гастарбајтери", а њих свакодневно искуство уверава да су равноправни у друштву у коме су други равноправнији. Рупел воли да понавља флоскулу о "аутохтоним" мањинама, чиме овај професор љубљанског Факултета друштвених наука показује да о заштити мањина или нема појма или – не жели да зна. Студенти београдског Факултета политичких наука могли би да му одрже предавање о принципу према коме декларативна "равноправност" у пракси значи неравноправност мањина.

Јесу ли знали студенти ФПН-а да је у европској Словенији истраживање о стању права "непризнатих" мањина (сви народи бивше СФРЈ) проглашено – државном тајном? Иста је судбина задесила и препоруку главног истраживача да Словенија мора дати права наведеним, дискриминисаним народним мањинама.

Словенија је пионир и у лансирању накарадног термина о "аутохтоним мањинама". Међу неаутохтоне је убројано и око 40.000 Срба (два одсто становништва, према последњем попису). Службена Љубљана је у то име изврдала потписивање Оквирне конвенције о заштити мањина, коју је Савет Европе усвојио почетком деведесетих, ограничивши мањинску заштиту само на малобројне Италијане (2.258) и Мађаре (6.243). Словеначке власти плански заборављају и Србе који у Белој крајини живе вековима, још из времена кад су ту насељени као брана Турцима. Тако Срби, који су се у прошлости борили и за северне и западне словеначке границе, ратовали у Корушкој, војевали за Марибор, Трст и Горицу, за очување и заокружење словеначке територије, данас не заслужују ни толико права колико потомци некадашњих завојевача – 499 припадника "немачко-говореће заједнице" уз помоћ Аустрије је изборило "културни споразум" и посебна права.

И ето апсурда над апсурдима – првак словеначке дипломатије, који џаба обећава заштиту десеткованој словеначкој мањини у цивилизованој аустријској Корушкој, данас Србији продаје шарену лажу да је став о државном интегритету на Косову – реликт прошлости. А тамошњим Србима обећава "европску" мањинску заштиту. Коју?