Елијахова столица испраћена овацијама

Од нашег специјалног извештача

Беч – Представа „Елијахова столица” у режији Бориса Лијешевића, настала у копродукцији Југословенског драмског позоришта и фестивала MESS и награђена гран пријем „Мира Траиловић“ на прошлогодишњем Битефу, прексиноћ је изведена у препуној сали бечког Акцент театра. Изванредан глумачки тим у саставу: Светозар Цветковић, Властимир – Ђуза Стојиљковић, Маја Изетбеговић, Рената Улмански, Јелена Тркуља и Бане Јевтић одушевио је публику која га је испратила овацијама са бине.

За аустријске љубитеље позоришта представа је била титлована на енглески језик.

Прексиноћна премијера овог комада, чији се заплет радње дешава управо у Бечу, четврта је у низу „судбинских“ бинских извођења:

– Однос ове представе и градова везаних за њену радњу је специфичан. Она је, иако је настала у копродукцији ЈДП-а са фестивалом MESS, расла у Београду, а прва њена реприза је заправо била сарајевска премијера. Тако да је представа, из места на коме је настајала, путовала у место сржи радње, а затим је отпутовала и у Загреб, место у коме је Игор Штикс писао роман. Сада је након свега дошла у Беч, у место на коме почињу и радња романа и позоришног комада – објашњава за „Политику” Борис Лијешевић, настављајући:

– Постоји нека радост сусрета са новим људима. Иако нам је јасно да представа не може имати тај формат као што га има на сцени ЈДП-а, сјајно је да публика и овде може да чује и осети ту причу.

Представа је на сцену постављена за свега неколико сати намењених и адаптацији бине и проби:

– Криза се прво одражава на културу и уметност, јер се одмах срежу средства. То се односи и на гостовања. Нама откључају позориште у три по подне, и ми треба да све што имамо у ЈДП-у, од та три сата по подне, наместимо за представу која се игра неколико сати касније. Тај процес је стресан и фрустрирајући. Ја ретко идем на гостовања сем када може да се искористи једна таква прилика као што је ова, управо због тога да се не бих излагао стресу. Гледам да кореспондирам са гледаоцем и да он кореспондира са представом. Ако ми на позорници немамо Рихтерову собу у којој је он срушио зид, некако ћемо то тако одиграти да гледалац може да замисли у својој глави како то изгледа. То вам је као када прочитате књигу, а онда погледате филм и схватите да је оно што видите другачије од слике у вашој глави – каже Лијешевић.

О разликама у атмосфери на извођењу представе „Елијахова столица” на београдској, загребачкој, сарајевској и бечкој бини, Светозар Цветковић каже:

– Фидбек саме публике је знатно другачији. Тако јединствен утисак као вечерас имао сам само када смо гостовали са Бернардовим „Тргом хероја”, значи са причом која је аутентично бечка. То је била једна врло јака ауторска представа која у Београду није, што се публике тиче, наилазила на неку комуникацију, али када је дошла овде – људи су били потпуно егзалтирани. Зато сам знао да ће „Елијахову столицу” препознати наши људи који живе у Бечу, и то много више од самих Аустријанаца. То је оно што је за мене вечерас било узбудљиво.