Elijahova stolica ispraćena ovacijama

Od našeg specijalnog izveštača

Beč – Predstava „Elijahova stolica” u režiji Borisa Liješevića, nastala u koprodukciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta i festivala MESS i nagrađena gran prijem „Mira Trailović“ na prošlogodišnjem Bitefu, preksinoć je izvedena u prepunoj sali bečkog Akcent teatra. Izvanredan glumački tim u sastavu: Svetozar Cvetković, Vlastimir – Đuza Stojiljković, Maja Izetbegović, Renata Ulmanski, Jelena Trkulja i Bane Jevtić oduševio je publiku koja ga je ispratila ovacijama sa bine.

Za austrijske ljubitelje pozorišta predstava je bila titlovana na engleski jezik.

Preksinoćna premijera ovog komada, čiji se zaplet radnje dešava upravo u Beču, četvrta je u nizu „sudbinskih“ binskih izvođenja:

– Odnos ove predstave i gradova vezanih za njenu radnju je specifičan. Ona je, iako je nastala u koprodukciji JDP-a sa festivalom MESS, rasla u Beogradu, a prva njena repriza je zapravo bila sarajevska premijera. Tako da je predstava, iz mesta na kome je nastajala, putovala u mesto srži radnje, a zatim je otputovala i u Zagreb, mesto u kome je Igor Štiks pisao roman. Sada je nakon svega došla u Beč, u mesto na kome počinju i radnja romana i pozorišnog komada – objašnjava za „Politiku” Boris Liješević, nastavljajući:

– Postoji neka radost susreta sa novim ljudima. Iako nam je jasno da predstava ne može imati taj format kao što ga ima na sceni JDP-a, sjajno je da publika i ovde može da čuje i oseti tu priču.

Predstava je na scenu postavljena za svega nekoliko sati namenjenih i adaptaciji bine i probi:

– Kriza se prvo odražava na kulturu i umetnost, jer se odmah srežu sredstva. To se odnosi i na gostovanja. Nama otključaju pozorište u tri po podne, i mi treba da sve što imamo u JDP-u, od ta tri sata po podne, namestimo za predstavu koja se igra nekoliko sati kasnije. Taj proces je stresan i frustrirajući. Ja retko idem na gostovanja sem kada može da se iskoristi jedna takva prilika kao što je ova, upravo zbog toga da se ne bih izlagao stresu. Gledam da korespondiram sa gledaocem i da on korespondira sa predstavom. Ako mi na pozornici nemamo Rihterovu sobu u kojoj je on srušio zid, nekako ćemo to tako odigrati da gledalac može da zamisli u svojoj glavi kako to izgleda. To vam je kao kada pročitate knjigu, a onda pogledate film i shvatite da je ono što vidite drugačije od slike u vašoj glavi – kaže Liješević.

O razlikama u atmosferi na izvođenju predstave „Elijahova stolica” na beogradskoj, zagrebačkoj, sarajevskoj i bečkoj bini, Svetozar Cvetković kaže:

– Fidbek same publike je znatno drugačiji. Tako jedinstven utisak kao večeras imao sam samo kada smo gostovali sa Bernardovim „Trgom heroja”, znači sa pričom koja je autentično bečka. To je bila jedna vrlo jaka autorska predstava koja u Beogradu nije, što se publike tiče, nailazila na neku komunikaciju, ali kada je došla ovde – ljudi su bili potpuno egzaltirani. Zato sam znao da će „Elijahovu stolicu” prepoznati naši ljudi koji žive u Beču, i to mnogo više od samih Austrijanaca. To je ono što je za mene večeras bilo uzbudljivo.