Банкари са друге планете

Милион фунти је довољно велики бонус да би се британска јавност упитала „на којој то планети живе банкари”. Прилику да се мњење после краћег затишја поново обруши на кривце за стање на овој планети пружила је Краљевска банка Шкотске и одлука да се њен директор Стивен Хестер „за успехе у 2011” додатно награди.

Поред позамашне годишње плате од 1,2 милиона фунти, Хестеру је према обичајима и сходно условима уговора припао и фамозни бонус, и то у банци која је протеклих година отпустила око 30.000 својих службеника. Краљевска банка Шкотске је, иначе, новцем британских пореских обвезника спасена од банкрота, пре четири године када је у њу и дошао Стивен Хестер.

У не тако давним временима, на Хестеров бонус од милион фунти  гледало би се као на цркавицу која није вредна помена. До пре две године банкарске награде у оба финансијска центра, Ситију и њујоршком Волстриту, мериле су се десетинама милиона фунти, евра, долара... чекови са шест и седам нула слетали су у џеп сваког шефића.  У ери „постокупирај Волстрит” нуле се скраћују, али недовољно.

Данас су бонуси идеална прилика за политичку демагогију. Од Хестера министри и парламентарци траже да покаже „честитост државног чиновника” и да добровољно врати награду пореским обвезницима.

„Он за три дана заради колико британски војник на авганистанском ратишту за годину дана”, чуло се из опозиционих политичких редова. Као да је икад војска ишла у рат са бонусима какве имају банкари. Проблем је што се са бојног поља враћају искасапљени, а што је здравство све сиромашније, па нема ко ни да им залечи ране. О послу у банци ови јадници и не сањају.

Кола народног беса сломила су се на Хестеру, док многи други ових дана добијају знатно мање своте него претходних година, а опет незамисливе за већину људи запослених у било ком другом сектору. Већина британских банака обелоданиће своје планове о бонусима тек крајем следеће недеље, док је са друге стране Атлантика први истрчао Голдман Сакс. Али не у јавност.

„Дан компензације и комуникације”, како Голдман Сакс назива дан када се у разговору обавештавају чиновници и управитељи о томе колико нула носи њихов чек, десио се још прошле недеље, али очевици тврде да је дружина у овој финансијској корпорацији тмурнија него раније.

Прошли су златни дани када је Лојид Бланкфејн, тадашњи директор, понео кући 68 милиона долара (2006). Нико није овлашћен да каже колико су танки исплаћени чекови у Голдману Саксу, нити у другим небодерима Волстрита. Али по неким прорачунима, у просеку сваки службеник понеће по сто хиљада.

Похлепа је реч која је последњих месеци направила највећи медијски пробој. Американци су израчунали да су домаћи медији у октобру 2011, месецу када је ефекат протеста на Волстриту почео да делује, објавили више од две хиљаде чланака који се баве банкарском похлепом. У претходних дванаест месеци осврта о грамзивости било је тек око 500.

Нагли раст у разоткривању похлепе, амерички аналитичари приписују „ефекту окупирања”, како зову ехо глобалних протеста против банкарских шпекулација.

Банкар Стивен Хестер добио је бонус у зло време. Као прва жртва „ефекта окупирања”, неће моћи мирно да спава, ако узме свој скромни милион (фунти). Како год да одлучи, број медијских прилога о похлепи због Хестера се попео на много више милиона него што ће се исплатити фунти у Ситију или долара на Волстриту ових кризних дана. Ето доказа да је у предизборној Европи и САД снага седме силе још увек велика. Или је можда већа сила оних који су у стању да прикрију информације. Тек – „окупатори” се припремају за нову пролећну офанзиву.

Зорана Шуваковић