Само кишу ми дај

Насмејах се кад прочитах нечији коментар како сви који раде у иностранству, без обзира одакле су, пате за нечим, па чак и за кишом. Истина, ту се препознах.

Овде у Гани кише нема већ месецима, затрпава нас облак прашине и песка из Сахаре још од почетка децембра, ваздух је непрепознатљиво сув, а сунце је тек огромна наранџаста лопта коју голим оком можеш гледати.

За нас који живимо у недођијама света, два до три месеца су неки праг толеранције, после кога почнеш да осећаш необјашњиву нелагоду, раздражљивост и бесмисао.

Ганајци су диван народ, срдачни, пријатни, музикални и углавном насмејани, али после два месеца овде, човек уђе у неку зону сумрака из које исти људи изгледају необјашњиво другачије.

Нашег директора ништа не може да излуди као кад изненада прође кроз забачене ходнике у којима се спава у сред бела дана. А спава се где год се човеку прохте, на тротоару, на хауби таксија, на гомили ђубрета, на столици или на клупи. Може се десити да од троје у канцеларији, једно спава дубоким сном чак и кад им клијент уђе. И нико га неће пробудити, зашто би? Само нама опседнутим послом добра дремка није нормална.

Ружно је овде не понудити некога да једе, баш као код нас. Углавном ће одбити понуђено, и ту онда настају забуне у немој комуникацији са Англо-Саксонцима. Један ће давати знак да треба да буде понуђен, а кад овај други коначно схвати и кад га понуди, биће глатко одбијен и остављен у чуду.

Нећемо се ни истоме смејати, јер оно чему се Ганајци срдачно или из осећаја љубазности смеју, нама дошљацима представља проблем да прокоментаришемо. А ако вам водоинсталатер или електричар бану на посао да би поправили нешто за шта сте их звали кући, питање ‘јел имаш ти телефон?’ схватиће без ироније и сасвим простодушно одговорити: Имам.

Споразумевање се углавном путем више понављања истог. “Разумео сам” углавном никад не значи да је особа и разумела, то је углавном речено из љубазности и да вас скину с дневног реда. Гледам тако горе поменутог електричара како ми поставља прекидач на супротан зид од договореног.

Каже: “Ја сам хтео да га ставим тамо али је мој шеф рекао да га ставим овде.” Наравно, и да хоће, сад не може да га стави на друго место јер је донео кратак кабл.

“Па ако га ставиш ту, зар ти неће бити компликовано да га касније преместиш?”

“Ја сам и хтео да га ставим тамо, али је мој шеф рекао да га ставим овде.”

“Па разумем то, него ако ти ја будем рекла да га сутра поставиш тамо...” и тако даље.
Ганајци су и веома побожан народ, и ту ме подсећају на нас. Цркве су на сваком кораку а не ретко је неко припадник и две различите цркве. Редовно се иде недељом на проповед у најлепшем оделу, а смрт се слави више него живот, уз шатор, трештећу музику и журку од три дана због које се цела улица затвори.

Онда дође понедељак и све је по старом, корупција, крађа, немар, проституција. Питао би се човек, где се деде онај свет из цркве?

На једној вечери поезије, за мене тада непредвиљиво, сва поема се свела на ‘нас’ и ‘њих’. “Нас” који би да живе традиционално, и ‘њих’ који би да Гану колонизују и модернизују. Африка, једини континент који у свој овој светској кризи пролази кроз невероватан економски бум, у ствари жели да је оставимо на миру, да људи слободно спавају под овим наранџастим сунцем.

Седим тако и гледам прашину свуд око себе. Ваљда ће киша - да разбистри све ово.