Важност (под)сећања

Само што је екраном минуло троструко савремено телевизијско интерпретирање литературе коју је пре осамдесетак година писала Милица Јаковљевић – Мирјам, могло се видети како се с тим штивом медијски поступило пре равно две деценије. У добро замишљеном циклусу РТС-а „Три дана аутора“, прошле седмице посвећеном драматургу (драматургињи? драматуршкињи?) и сценаристкињи Биљани Максић, приказано је незаборавно, љупко и духовито, у изабраном лирско-благоироничном стилу префињено дело „Брод плови за Шангај“ које је, у режији Милоша Радовића, настало по роману „Самац у браку“.

Стицајем прилика уредник тадашње драмске ТВ продукције била је Бојана Андрић, данас аутор и уредник „Трезора“, емисије која већ десет година систематски подсећа на вредности из телевизијске прошлости. У издању посвећеном овом јубилеју, универзитетски професори–историчари говорили су о важности очувања баштине, њених материјалних и нематријалних добара, о колективној меморији, умећу наслеђивања, култури сећања... Све зарад јачања свести о националном идентитету, о смислу делања кроз генерације као залоге за будућност.

Управо то свих ових година чини екипа „Трезора“, бележећи сећања непосредних актера полувековне медијске историје, прикупљајући техничку опрему из пионирских дана ТВ Београд, спасавајући дигитализацијом старе траке, реконструишући догађаје, описујући околности у којима су поједине емисије настајале. Али пре свега тако што поново приказује, и ставља их у актуелни контекст, ТВ емисије које су саме по себи драгоценост за брижљиво чување – као документ или као уметност, као историјска грађа или као културно добро. Укупни резултат овог прегалаштва представља практично готов садржај музеја телевизије који дуго постоји као идеја, али зачудо још никако ни као званична одлука ни као одређени простор.

Део историје овог електронског медија који би у такав музеј неминовно био унет свакако је и историја зграде Телевизије у Абердаревој улици, срушена НАТО бомбама 1999. године, о којој је у јубиларном „Трезору“ прочитан надахнути текст ТВ доајена Александра Луја Тодоровића. И сад, ево предлога за размишљање. Не би ли се могла, акцијом свих које је Телевизија Београд задужила, запошљавала, представљала, прослављала, обавештавала, забављала... могла обновити срушена ТВ кућа и наменски преуредити за преко потребан Музеј телевизије као место живе комуникације прошлог и садашњег времена?

Ако је успео подухват подизања у истој агресији до темеља порушеног Авалског ТВ торња, при чему је иницијатива новинара Милоша Бата Милатовића и Удружења новинара Србије наишла на масован и веома захтеван финансијско-стручни одговор, зар не би могао успети пројекат по тим основама неупоредиво скромнији? И зар то не би био истовремено прави споменик под бомбама погинулим радницима РТС-а и један симболичан доказ да је неуништиво све оно што је ту као општедруштвену и културну вредност створила Телевизија Београд?