Америчке невоље Антона и Даше

Шеснаестогодишњем Антону Батракову из Чувашије, републике у саставу Руске федерације, никако да крене у животу. Као штићеника дома за незбринуту децу „Јелочка” усвојила га је једна породица из америчке државе Мисури. Све је указивало на то да је будућност руског сирочета обезбеђена. Али, ствари су кренуле нежељеним током. У писму упућеном ових дана надлежним социјалним радницима Антон тражи да га – врате у домовину.

Неспоразуми између две најмоћније светске силе – Русије и САД – као да добијају нову, бизарну димензију. Овај пут неслагање није изазвано геостратешким амбицијама, гомилањем наоружања, нуклеарног и конвенционалног, поштовањем или непоштовањем људских и иних права… Спорна су – деца. Наравно она из Русије, која доспевају у породице изван највеће земље на свету, било путем приватне иницијативе, било кроз институционалне канале.

Како преноси руска интернет агенција „Њузру”, деца која у оквиру поменуте размене доспевају у америчке породице, у новој средини не наилазе баш увек на топао пријем. Антон у своме писму описује кроз какве муке свакодневно пролази: често га шамарају, слабо га хране, прете да ће га сместити у лудницу, а једном су га чак пет дана држали у подруму.

Како је новинарима изјавио социјални радник који је Антону обезбедио одлазак у поменуту породицу, писмо га је веома потресло. Његов циљ и циљ његових помоћника и сарадника био је да дечаку обезбеде услове за започињање бољег живота, и достојно образовање. И у почетку је све изгледало управо тако. Нова породица се у сваком погледу трудила да новопридошлом члану обезбеди што удобнију свакодневицу. До првог неспоразума је дошло када се испоставило да Антон пуши и конзумира алкохол. И то од раног детињства.

У моменту, све се променило, атмосфера у породици постала је неподношљива, кренуле су свађе а момак је, како тврде његови „родитељи” у више наврата покушао да побегне од куће. Управо то их је и навело да га одведу код психијатра. Одлежао је тамо десетак дана да би лекари коначно признали да је потпуно здрав. Потом су уследила још мрачније епизоде. Антон је оптужен да малтретира другу децу. Све је стигло и до суда који је одлучио да га пошаље у поправни дом за малолетнике. И то на пуних 10 месеци.

„Овде је десет пута горе него у дечијем дому код куће”, написао је свом социјалном раднику у Русији.

Договор између Русије и САД о сарадњи у области збрињавања деце без породица потписали су надлежни дипломатски органи и ступио је на снагу 13. јула прошле године. У овом тренутку, међутим, са руске стране све је стало. Како се званично наводи, зато што је над новопридошлом децом забележено превише насиља.

Кап је прелила чашу 3. фебруара, када је један суд у држави Пенсилванији био „необично благонаклон” према извесној Терези Мекналти, која се изузетно грубо односила према усвојеној девојчици из Русије – Даши.

„Био је то јасан случај насиља у САД према једном руском детету, о којем је америчка дипломатска служба обавестила надлежне у Москви тек након три године. То све доводи у сумњу способност америчких социјалних служби да обезбеде ефикасну заштиту права и најбољих интереса усвојене деце пореклом из Русије”, саопштено је у руској спољнополитичкој служби.

Наиме, трогодишњу Дашу допремили су 23. фебруара 2009. у болницу са опекотинама које су захватиле 10 процената њеног тела, као и другим повредама по телу и глави. Убрзо се испоставило да се Мекналтијева свакодневно, на разне начине, просто иживљавала над дететом. Ипак, кажњена је са свега 23 месеца затвора, са могућношћу да на слободу изађе већ после осам одлежаних месеци. За сличне случајеве, суд у Пенсилванији, уобичајено, изриче казну од 5 до 10 година робије.

Представник америчког државног секретара Викторија Нуланд тврди да се у њеној земљи строго води рачуна о заштити деце од сваког облика насиља.

„САД се веома озбиљно односе према овом питању, и не једном смо слали на суд оне који су оптуживани за преступе према деци. Без тога многима би и живот у добрим породицама био онемогућен. Током 2011, у оквиру програма међународног усвајања, у САД је стигло око хиљаду деце из Русије. Издали смо око 9.000 имигрантских виза свуда по свету и сматрамо да смо много учинили како би једном броју деце омогућили да своје најраније животне године не проводе по домовима”, закључила је Нуландова, апелујући на Русију да скине блокаду са програма међународног усвајања.

Али стварност је понешто другачија. Питање је, пре свега, да ли родитељи који се одлучују на усвајање увек знају у шта се упуштају. Јер реч је о дошљацима, онима који нису успели да нађу срећу у средини из које су потекли и самим тим већ у старту су – сумњичави. Превазилажење страха од новог и уклапање у, и језички и културолошки, непознату средину, тражи време и стрпљење. Свакако од обе стране, али превасходно од – родитеља.

А управо то је оно што често недостаје.

Слободан Самарџија