Боље да радимо него да предвиђамо

Директорка владине Канцеларије за европске интеграције Милица Делевић боравила је прошле недеље у Копенхагену где је разговарала са представницима министарства спољних послова и кабинета председника владе Данске, која председава Европској унији. Причали су о перспективама Србије да стекне статус кандидата за улазак у ЕУ, а одговор на ово питање знаће се 2. марта, после састанка Европског савета. На питање: „Шта ће бити?” Милица је рекла: „Увек више волим да се потрудим да се то деси него да предвиђам шта ће бити. Док још може да се ради – боље да радимо”.

Милица је рођена 24. октобра 1969. у Београду. У родном граду је дипломирала економију, а у Чешкој магистрирала и у Енглеској докторирала међународне односе. Члан је Политичког савета Демократске странке. У 17. години је упознала Драгана Ђиласа, сад градоначелника Београда, с којим је била у браку од 1994. до 2007.

Живи у Београду са ћеркама Софијом (15) и Јованом (11).

Од када сте јавна личност?

Ако мислите на посао, који подразумева појављивање у јавности,још 1986, после аудиције, почела сам да радим у Радио Индексу, а кад су се Радио Индекс и Радио Ритам срца стопили у Радио Б92, ту сам каоуредник емисије „Боја новца” остала до 1994.

Колика је моћ медија?

Увек велика зато што медији, с једне стране, доприносе формулисању јавног мњења, а, с друге, јавно мњење утиче на њих. Наравно, важно је стварање ситуације која омогућава да постоји слободан рад медија уз истовремену одговорност за изречену реч.

Да ли се Ви осећате моћно?

Често нађем своје име на листама моћних, а при покушају да то испробам, на пример кад ми цркне нешто у кући, па позовем мајстора, од те „моћи”, наравно, нема ни трага. Зато кад видим своје име на таквим листама више то ценим као нечије разумевање да посао који обављам радим на колико-толико добар начин. И ништа више од тога.

Ипак, покушавате да помогнете својој земљи...

То није лак посао, али мислим да сам бар мало допринела да се померимо набоље. Јер, европска правила понашања, независно од Европске уније, требало би усвојити да би се Србија мењала набоље.

Како сте се школовали ван Србије?

Економију сам завршила 1992. а две године касније сам била на магистарским студијама у Прагу, на Централноевропском универзитету који је основао Џорџ Сорош. После магистратуре сам радила на Правном факултету у Београду. Била сам три године асистент на предмету Међународни односи код професора Војина Димитријевића. Тог периода се радо сећам. Али, крај је дошао кад сам, после новог закона о универзитету, добила отказ.

Куда сте тада кренули?

У Енглеску, на докторске студије, на Универзитет Кент у Кентеберију. Претходно сам добила стипендију за прву годину студија, а затим, на основу резултата, смањење школарине за преостале године студија. Завршила сам докторат за четири године, како то правила у Енглеској налажу. Последњу годину доктората радила сам у Београду као заменик директора у Дипломатској академији при Министарству иностраних послова Србије.

И како Вам је било?

Била сам тада у великој фрци. Не само зато што сам желела да завршим докторат на време већ и зато што сам имала два мала детета. Ипак, вредело се потрудити. Не волим хипотеку незавршеног посла. Била сам врло задовољна и послом у Академији. Радила сам са тек примљеним дипломатама, а многи од њих изградили су успешне каријере у дипломатији.  А од септембра 2003. сам постављена за директорку Канцеларије Србије и Црне Горе за придруживање Европској унији. И од тада сам у европским интеграцијама.

Чиме Вас је „купила” Чешка...

У то време Чешка се видљиво мењала и представљала добар показатељ којим правцем би ишла и наша земља да почетком деведесетих није кренуло по злу.

... а Енглеска?

Квалитетом студирања и пријатељима које сам тамо заувек стекла.

Стиже Фест. Шта очекујете?

Неке од филмова сам већ гледала. Ипак, свакако ћу поново погледати „Меланхолију” Ларса фон Трира, а радујем се да видим „Потомке” и „Џејн Ер”.

Шта у себи волите...

Истрајност. Врло сам истрајна.

... а шта „мрзите”?

Понекад ми смета што сам велики, баш велики перфекциониста.

Коју особину волите код људи?

Код оних који су ми блиски ценим свест да на њих могу да се ослоним. Веома ми је значајна отвореност, слична интересовања, као и спонтани смисао за хумор.

Која љубав је посебно важна?

Најважније је да сви волимо живот. Наравно, живот није увек леп. Никоме није само леп. Али, требало би да се трудимо. Потребно је да ангажовањем и улагањем у односе са другима, почев од родитеља, деце, партнера, пријатеља, сарадника на послу..., показујемо да волимо живот и да се њима и животу беспоштедно дајемо.

Колико је оптимизам Ваша одлика?

У суштини сам оптимиста. Додуше, има дана и тренутака кад ме, као претпостављам све људе, повуче песимизам. Али, трудим се да, у целини, увек сачувам позитивна очекивања и реални оптимизам.

О чему посебно бринете?

Као и сваки родитељ, чиним све да моја деца израсту у добре људе. Наравно, родитељи деци усађују одређене вредности, али деца сама бирају своје циљеве. И због тога желим да им, кад је образовање у питању, помогнем да дођу до неког свог циља, до неких врата, која ће они – сами умети да отворе.

Шта Вам је значајно после брака с Драганом Ђиласом?

Оно што је, после свега, важно, рекла бих чак најважније, то је чињеница да смо ми деци добри родитељи и да смо, упркос свему, и даље нашој деци остали чврст – родитељски тим.