У Србији „12 гневних мушкараца”

Заплет је слојевит: 12 поротника, затворених у соби за већање, различитих животних прича, погледа на свет и личних виђења моралних стандарда мора да донесе једногласну одлуку – да ли је шеснаестогодишњи амерички младић оптужен за убиство оца крив ли не. Наслов је познат, поготово на Бродвеју: „12 гневних мушкараца”, комад Реџиналда Роуза. У регион га (представа се у Србији својевремено играла), уз помоћ амбасаде САД у Београду, поново доноси амерички позоришни редитељ Нил Флекман. Крајем априла, прича нам он, приликом своје друге посете Београду, почињу пробе с глумцима „Књажевско-српског театра” и с још четворо уметника, двоје из БиХ и двоје из Хрватске. Сви су заједно већ играли друге представе и сви се добро познају. Премијераје планирана за мај, између осталих позоришта и у „Београдском драмском”.

Чувени Сидни Ламет 1957. снимио је филм „12 Angry Men”, индијски редитељ Басу Чатерје урадио је први римејк „Ek Ruka Hua Faisla”, 1986, а Рус Никита Михалков 2007. завршио је други – остварење „12”. Колико је пута комад, у различитим адаптацијама, извођен на сценама Америке и Велике Британије тешко је избројати. Ова, „наша” поставка биће режирана према новој верзији Дејвида Мамета, играће се на матерњем језику глумаца, у такозваном реалном времену – око сат и по, у минут колико и „на папиру” траје већање поротника и прошетаће најмање кроз три државе – Србију, БиХ и Хрватску.

Наш саговорник, пореклом из Луизијане, дипломирао је руски, продуцирао је бројне мјузикле и балете, данас живи и ради у Истанбулу и тренутно завршава постављање једног комада Артура Милера у Ханоју, у Вијетнаму. Што је само један у низу интернационалних пројеката које на језику земље домаћина реализује с амбасадама САД широм света. Дакле, за њега језичка баријера не постоји.

– Представа „Проклета авлија” Небојше Брадића била је инспирација за људе из амбасаде, који су иницирали пројекат у којем би играли глумци из региона, а не само из Србије. Атеше за културу из Београда Ен Мари Мур ме је контактирала и ево ме, сад сам овде. Што се језика тиче, српски могу доста добро да разумем, али ћу с глумцима радити на енглеском, уз преводиоца. Сарађивао сам с уметницима из разних земаља и никада није било неспоразума. Кад режирате директно на сцени, из позиције глумца, јер сам и сам глумац, а не салонски, као што то раде неке колеге, све тече глатко. Проблема нема.

За разлику од свакодневног живота где тежимо хармонији, прича која се игра, мора као потку да има неки проблем, сукоб, неспоразум, трвење, полемику. Без тога нема доброг извођења, додаје Флекман.

У овом случају свега тога је сасвим довољно: замислите сцену на којој, у тензичној атмосфери, група насумично одабраних људи једноставно мора да одлучи о животу или смрти оптуженог за најтеже кривично дело.

– Радња би, када се узме у обзир њен психолошки аспект, могла да се дешава било где на свету, иако се у комаду дешава у Њујорку. И ликови су донекле Њујорчани. Оно што је инспиративно јесу преокрети током одлучивања пороте, преплитање снаге личности појединаца са снагом доказног материјала. И тумачења тих доказа. Као и породичног окружења оптуженог, његове социјалне ситуације, начина одрастања, околности, закључио је Флекман.

Већина поротника у почетку има слично мишљење, да би их један од њих сократовском аргументацијом подстакао у другом правцу. Грудва снега је тиме закотрљана. Запитаћете се, можда, где је особа о чијој се судбини одлучује. Флекман објашњава – момак којем се суди присутан је путем свог одсуства. О томе како се представа завршава за сада не жели да говори. То нека остане тајна. До премијере.