Пун погодак

Финални турнир Купа Србије „Радивоје Кораћ” за кошаркаше и окршај наших тенисера против Швеђана за Дејвисов куп одиграни су у Нишу и протекли су у најбољем реду. То нису прва такмичења тако високог нивоа у том граду, па за Нишлије већ може да се каже да су проверени домаћини.

Ниш није усамљен пример. Поред Новог Сада, који је као покрајински главни град већ одавно по приређивању великих спортских догађаја уз раме Београду, у новије време и друге вароши по Србији добијају прилику да угосте наше спортисте. И готово да нема случаја да нису добиле похвале.

Код нас се много тога променило, а ни ми сами нисмо какви смо некада били, али једна од врлина коју смо задржали јесте да будемо добри домаћини. И драго нам је кад гости, свеједно да ли су они из иностранства или неког другог краја наше земље, оду задовољни. Не морају то чак ни јавно да кажу – ми видимо у каквом су се расположењу растали од нас.

Поред те прилике да се права Србија, коју неоправдано, чак и потцењивачки, зовемо „провинција” или „унутрашњост”, покаже свету, постоји још један јак разлог зашто су овакви подухвати пун погодак. То је један од начина да се развоју спорта, и свега онога што данас иде уз њега, да замајац у целој земљи.

Стицајем историјских околности Београду се, укључујући и спорт, с правом приговара да је све приграбио што Србија има. Вероватно је исправније рећи да се све свалило на њега. Ево и зашто је дошло до побеограђивања Србије, бар што се спорта тиче.

Из стратегије Југославије спортска средишта су била прилично равномерно распоређена. То су најпре били Загреб (тамо су углавном и оснивани наши први спортски савези или су им била седишта) и Београд, као престоница, а пратили су их, у понечему чак и претицали, Сплит, Љубљана, Суботица, Сарајево... На спортској мапи Југославије касније су уцртавана нова места од Марибора до Битоља...

Распадом Југославије та мрежа је покидана и треба да се исплете нова. То је тежак посао, јер је одавно прошло време општег спортског полета или да се по задатку одозго ради на омасовљавању спорта. Какве су прилике данас сувишно је да се описује – то сви добро знамо.

Зато је, у садашњим околностима, приређивање великих такмичења у градовима који су удаљени од центра државе прави пут да Србија своја спортска врела открије, негује и искористи. Корист је вишеструка, јер се не само повећава занимање за поједине спортске гране, него се одмах ствара и плодно тло за њихов развој, пошто домаћин поред добре воље мора да испуни и неке друге услове.

То разгранавање спортских средишта није ништа ново под капом небеском. У Шпанији, Италији и Немачкој се финале купа и утакмице репрезентације већ деценијама играју у разним градовима.

Чак и клубови могу да изађу из своје колевке. Тако је, рецимо, торински Јувентус из чиста мира као домаћин играо у другим градовима. Рачуница је врло једноставна – на тај начин је придобијао присталице широм земље.

Није тешко замислити какво би интересовање владало у појединим нашим градовима за утакмице Црвене звезде или Партизана, чак и за оне које нису привлачне за Београд.