Pun pogodak

Finalni turnir Kupa Srbije „Radivoje Korać” za košarkaše i okršaj naših tenisera protiv Šveđana za Dejvisov kup odigrani su u Nišu i protekli su u najboljem redu. To nisu prva takmičenja tako visokog nivoa u tom gradu, pa za Nišlije već može da se kaže da su provereni domaćini.

Niš nije usamljen primer. Pored Novog Sada, koji je kao pokrajinski glavni grad već odavno po priređivanju velikih sportskih događaja uz rame Beogradu, u novije vreme i druge varoši po Srbiji dobijaju priliku da ugoste naše sportiste. I gotovo da nema slučaja da nisu dobile pohvale.

Kod nas se mnogo toga promenilo, a ni mi sami nismo kakvi smo nekada bili, ali jedna od vrlina koju smo zadržali jeste da budemo dobri domaćini. I drago nam je kad gosti, svejedno da li su oni iz inostranstva ili nekog drugog kraja naše zemlje, odu zadovoljni. Ne moraju to čak ni javno da kažu – mi vidimo u kakvom su se raspoloženju rastali od nas.

Pored te prilike da se prava Srbija, koju neopravdano, čak i potcenjivački, zovemo „provincija” ili „unutrašnjost”, pokaže svetu, postoji još jedan jak razlog zašto su ovakvi poduhvati pun pogodak. To je jedan od načina da se razvoju sporta, i svega onoga što danas ide uz njega, da zamajac u celoj zemlji.

Sticajem istorijskih okolnosti Beogradu se, uključujući i sport, s pravom prigovara da je sve prigrabio što Srbija ima. Verovatno je ispravnije reći da se sve svalilo na njega. Evo i zašto je došlo do pobeograđivanja Srbije, bar što se sporta tiče.

Iz strategije Jugoslavije sportska središta su bila prilično ravnomerno raspoređena. To su najpre bili Zagreb (tamo su uglavnom i osnivani naši prvi sportski savezi ili su im bila sedišta) i Beograd, kao prestonica, a pratili su ih, u ponečemu čak i preticali, Split, Ljubljana, Subotica, Sarajevo... Na sportskoj mapi Jugoslavije kasnije su ucrtavana nova mesta od Maribora do Bitolja...

Raspadom Jugoslavije ta mreža je pokidana i treba da se isplete nova. To je težak posao, jer je odavno prošlo vreme opšteg sportskog poleta ili da se po zadatku odozgo radi na omasovljavanju sporta. Kakve su prilike danas suvišno je da se opisuje – to svi dobro znamo.

Zato je, u sadašnjim okolnostima, priređivanje velikih takmičenja u gradovima koji su udaljeni od centra države pravi put da Srbija svoja sportska vrela otkrije, neguje i iskoristi. Korist je višestruka, jer se ne samo povećava zanimanje za pojedine sportske grane, nego se odmah stvara i plodno tlo za njihov razvoj, pošto domaćin pored dobre volje mora da ispuni i neke druge uslove.

To razgranavanje sportskih središta nije ništa novo pod kapom nebeskom. U Španiji, Italiji i Nemačkoj se finale kupa i utakmice reprezentacije već decenijama igraju u raznim gradovima.

Čak i klubovi mogu da izađu iz svoje kolevke. Tako je, recimo, torinski Juventus iz čista mira kao domaćin igrao u drugim gradovima. Računica je vrlo jednostavna – na taj način je pridobijao pristalice širom zemlje.

Nije teško zamisliti kakvo bi interesovanje vladalo u pojedinim našim gradovima za utakmice Crvene zvezde ili Partizana, čak i za one koje nisu privlačne za Beograd.