Чија је свастика

Старо правило да добре намере често воде ка лошим исходима потврђује се ових дана, после новог предлога да се на целој територији Европске уније забрани коришћење свастике, као најпрепознатљивијег амблема најтоталитарније идеологије 20. века – нацизма.

Предлагач је Немачка, која је првог јануара започела своје шестомесечно председавање ЕУ, са амбициозним дневним редом, од усвајања европског устава, доношења заједничке енергетске стратегије, акција за спречавање глобалног загревања – до свеевропског озваничења да је кривично дело и оповргавање холокауста.

У том пакету је и забрана коришћења свастике, при чему немачка идеја није сасвим оригинална: пре две године сличну иницијативу имао је и Луксембург, изазвавши велику медијску пажњу, али не и велику политичку заинтересованост.

Прве реакције на немачки потез сличне су онима на који је својевремено наишао и луксембуршки: на ноге су се одмах дигли европски Индуси, држављани Велике Британије пре свега, али и Холандије и још неких земаља.

Главни аргумент у њиховим протестима јесте – не дирајте свети симбол наше вере и цивилизације. Забранити га зато што га је Хитлер злоупотребио било би исто као и забранити хришћански крст, зато што су њиме у својим расистичким паљевинама махали припадници Кју клукс кана, тврде они.

Из тога се зачела занимљива дебата: шта је и чија је свастика?

"Лично сам, после безбројних покушаја, обликовао финалну форму: заставу са црвеном подлогом, бели диск и црну свастику у средини. После много покушаја, пронашао сам и праве пропорције између заставе, димензија белог диска и облика и дебљине свастике", забележио је Хитлер у свом злогласном "Мајн кампфу".

Нацисти су крст са заокренутим врховима као свој амблем званично усвојили 1920. – и тиме присвојили симбол из друге цивилизације, стар између пет и седам хиљада година.

То, наравно, није било случајно: свастика се уклопила у идеологију супериорности беле, то јест германске расе и пропаганде да су баш Немци потомци митских Аријеваца, белих праосвајача Индијског потконтинента.

Свастика је била у употреби у Европи и пре тога: 1918. је постала амблем ваздухопловства Финске, док је Радјард Киплинг тај знак стављао на омот сваке своје књиге, желећи тиме да истакне своју везу са индијском културом која га је инспирисала. Наравно, одустао је од тога кад је успон нацизма постао очигледан.

Кукасти крст стар је, међутим, колико и човечанство. Проналажен је на предметима из неолита, последње фазе каменог доба, а занимљиво је да се једна варијанта свастике појављује и у винчанском писму.

Ипак, свастика је пре свега симбол индијске цивилизације: у древним списима који су у њеним темељима она је знак бога ствараоца Браме, затим хијероглиф  еволуције свемира, али и печат Сурије, бога Сунца.

У народу, током миленијума, постала је пре свега знак који доноси срећу: свеприсутан је на хинду храмовима, употребљава се као обавезан декор на свадбама, чест је на улазним вратима кућа и станова, у дизајну накита, па и на омотима слаткиша, на каросеријама транспортних средстава…

Поред следбеника хиндуизма, по броју верника треће религије света, свастику су као знак своје вере узели и будисти и џаинисти.

У западној култури, после слома нацизма постала је табу. Њено истицање законом је међутим забрањено само у Немачкој. Француска забрањује једино њену продају.

Тешко је зато прогнозирати исход најновијег покушаја да се илегалном прогласи на нивоу ЕУ. Њени грађани пореклом из Индије имају своје разлоге против – али је разумљива и осетљивост нове Европе на најупечатљивији симбол мрачног дела њене прошлости.

Управо оформљени блок ултраконзервативаца у европском парламенту предложио је да се немачки предлог допуни и забраном симбола друге тоталитарне идеологије која је, по њима, била подједнако опака као нацизам – да се свастики придруже и срп и чекић, амблеми комунизма. "То не би било баш примерено", одговорио им је Франко Фратини, европски високи комесар правде.

Потегнут је и аргумент слободе изражавања. Дебата ће трајати до 24. фебруара, када би требало да се одлучи да ли је свастика незаборавни подсетник великог историјског зла или само злоупотребљени древни симбол среће.