Заборављени

Фотографије на којима стари људи са сузама дочекују припаднике штаба за ванредне ситуације постале су уобичајена иконографија ванредног стања у Србији. Снежна бајка врло брзо је направила пакао од живота стотинама хиљада житеља села у општинама Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Нова Варош и Пријепоље, који су данима остајали без струје, хране и лекова и који су преживели захваљујући професионалним спасиоцима и волонтерима Црвеног крста.

Мит о породици, као најснажнијој каријатиди српског патријархалног друштва, снажно је пукао на минус десет степени Целзијуса, а увођење ванредне ситуације означило је прекид у комуникацији између многих родитеља који су остали у завејаним селима и деце која су емигрирала из руралних крајева наше земље у потрази за бољим животом.

Стара народна пословица каже: „Не пада снег да завеје брег, већ да свака зверка покаже свој траг”, а аналитичари свакодневице ванредне ситуације кажу да трагове у снегу који воде до породичних кућа нису направила деца, већ припадници штаба за ванредне ситуације који су се пробијали до завејаних села не би ли старе људе спасили сигурне „беле смрти”.

Истини за вољу, треба рећи да се рупе у законима природе тешко проналазе и када се на један тас ваге ставе снежни наноси, високи један и по метар, а на други тас – љубав и брига према родитељима који се налазе у завејаним селима, постаје јасно који тас претеже, кажу стручњаци центара за социјални рад, који су допремали храну и лекове у најудаљенија села. Такође, не треба заборавити да је готово свако седмо старачко домаћинство без деце и да је комшилук – једини род с којим се деле лепоте и тешкоће живљења.

Резултати једног великог социјално-психолошког истраживања који дијагностикују ниво породичне солидарности у нашем друштву недвосмислено говоре да чак 40 одсто особа у позном животном добу живи с ниским нивоом или без икакве породичне солидарности. 

Резултати анкете „Како живе пензионери у Србији”, коју су спровели волонтери Синдиката пензионера Независност у двадесет градова у нашој земљи, говоре да због велике незапослености и још веће стамбене кризе, скоро 48 одсто пензионера помаже своју децу, а тек свакој десетој старој особи помажу наследници. Многобројна социолошка истраживања показују да у нашем друштву деца свој привилеговани статус задржавају и са 50 година, јер родитељи решавају њихове животне проблеме и неретко учествују и у издржавању сопствених унука. Економска криза пролонгирала је осамостаљење деце и њихово психолошко одрастање и преузимање одговорности према сопственој породици, али и према породици порекла. Ова ситуација је показала да се бројна „деца” не одричу свог статуса „нејачи” ни онда када их објективно (читај: ванредно) стање доводи у позицију да морају да брину о сопственим родитељима.