Херој радничке класе

Специјално за "Политику"
БЕЧ – Они су свуда међу нама: у градском превозу, по чекаоницама домова здравља, поштанским шалтерима, а неки нам дођу чак и род. Руку на срце, неки од њих су – ми. Некада звани "обожаваоци", а данас популарно "фанови", воле, мрзе, пате и радују се са својим идолима, верују да су им блиски и да их ови "гађају у срце" "као да их лично познају".

Мултимедијална изложба "Херој радничке класе – портрет Џона Ленона", која је недавно постављена у бечкој Баваг фондацији, бави се управо феноменом фанова који – како то сам наслов каже – гаје култ личности покојног фронтмена састава "Битлси". Кендис Брејтс, тридесет петогодишња уметница из Јоханесбурга, у својим видео-инсталацијама углавном анализира феномен комерцијалне поп и филмске културе, али и парадоксе савременог друштва – контрадикције између медијских слика идеалног живота које нам се свакодневно намећу и стварности лишене гламура. Брејтсова често покушава да нагласи сву важност "малог човека", заробљеног у свету недостижних идеала глобализације, збуњеног и осуђеног на вечиту чежњу за "величином".

Међу четири стотине најватренијих обожавалаца музике Џона Ленона, који су се јавили на аудицију за прављење видео-материјала за овај пројекат, одабрано је њих двадесет петоро из Енглеске, Шкотске, Велса, Италије, САД и Јапана. Током неколико дана, колико је у енглеском граду Њукаслу трајало снимање, одабрани су имали задатак да отпевају читав репертоар песама са Леноновог првог соло албума из 1970. Резултат је двадесетпетоканална видео-инсталација која траје једнако дуго као "Џон Ленон/ Пластик Оно бенд" албум – тридесет девет минута и педесет пет секунди.

Интерпретације песама које се баве траумама из детињства – изолацијом, усамљеношћу и смрћу – снимане су свака засебно, тако да спонтано оформљен хор одликује симпатична дисонантност. Иако је тема "суперхероја" добре четири деценије "прежвакавана" што у сликарству што у фотографији или мултимедијалној уметности, сем Кендис Брејтс је мало ко успео да се дубље дотакне лингвистичког аспекта филмске, музичке и телевизијске културе. Почевши од серијала "Ре-анимација" из 2002, у којем меша сцене из различитих реклама, телевизијских сапуница и филмова, па до легендарне изложбе "У настајању", Брејтсова се стално враћа проблему празне медијске реторике, успевајући да покаже сву бесмисленост дијалога романтичних холивудских хит-филмова, помоћу неколицине одабраних сцена из седам остварења са дивама попут Камерон Дијаз, Џенифер Лопез, Џулије Робертс, Голди Хоун, Мег Рајан и Дру Баримор. Стварајући паралелне филмске секвенце које тумачи лично у огољеном амбијенту, ненашминкана, статична и озбиљна, понављајући текстове који су ослобођени специјалних ефеката – музике, костима и савршене сценографије – Брејтсова конфронтира публику са дијалозима којима недостаје свака веза са реалним, свакодневним конверзацијама. Уместо смисаоне приче, посматрачу се отвара реторика типа: "`Мирко, пази метак.`– `Хвала, Славко.`"