Ко избегава јавну расправу о законима

Од 176 закона који су донети у Скупштини Србије, у периоду од јула 2010. до јула 2011. године, у 133 случајева није била организована јавна расправа. У овај узорак нису укључени акти којима се ратификују међународни споразуми, којима се дају гаранције на кредите, ни закони који се у мањој мери мењају. Трајање јавних расправа било је различито: од три до 62 дана, а у једном случају прошло је више од годину дана док није упућен у процедуру. У 43 случаја на интернету је објављен позив за давање предлога, док је у 19 случајева јавна расправа, поред објављивања позива у новинама, укључивала и округле столове или друге активности.

„Када су органи државне управе организовали јавне расправе, то су чинили тек пошто су утврдили нацрт закона, а не док се акт припремао”, каже Бојана Меденица, извршни директор организације „Транспарентност Србија”, која је анализирала јавне расправе о законима. „Само у два случаја забележене су јавне расправе о радној верзији а једном о преднацрту закона. У три случаја коментари на нацрт били су доступни на интернету, а у 14 такви коментари су били на располагању у самом органу који је расправу спроводио. Само у три случаја учесницима који су давали предлоге одговорено је да ли су прихваћени и ако нису шта је разлог.”

Закон о државној управи прописује да су министарство и посебна организација дужни да у припреми закона којим се битно мења правни режим у једној области или којим се уређују питања која посебно занимају јавност спроведу јавну расправу. Каже се и да се спровођење јавне расправе у припреми закона ближе уређује пословником Владе.

Из овог члана Закона види се да он уређује јавне расправе само када закон припреми орган државне управе, она се смешта у фазу припреме закона и прописује се ко је одговоран за спровођење. Јавне расправе нису обавезне увек, али јесу у неким случајевима. Међутим, случајеви када се морају одржати нису прецизно дефинисани, нису прописани ни време одржавања ни начин организовања јавне расправе.

Прича о јавним расправа јесте важна јер оне имају велики значај за борбу против корупције, делујући као превентивно средство. Као што је важно уредити лобирање да би се ограничио и обелоданио непримерен утицај појединаца и група, важно је уредити и јавне расправе и омогућити грађанима, удружењима и свима који желе да допринесу квалитету прописа својим знањем, да то и учине. Јавна расправа може послужити и као коректив претходног нетранспарентног лобирања.

Саша Гајин, председник Центра за унапређење правних студија, који је радио неке од закона, каже да није важно само питање зашто нема јавних расправа, него то што су формалне и када их има. „Да ли ће бити уважене примедбе зависи од добре воље. Закон о забрани дискриминације је светао пример зато што су све примедбе биле на сајту и на њих се реаговало. Ултимативан циљ јесте да се предлагач сложи и прихвати примедбе. Закон о слободном приступу информацијама, који је ЦУПС урадио 2004. године, нашао се на првом месту у међународном рангирању и добио 135 поена од могућих 150. Значи да има добрих примера. Али да би се дошло до задовољавајућег текста за све заинтересоване, потребан је одређен ниво демократије, а то још није вредност којој се тежи и која се унапређује.”

Гајин каже да ми имамо формалистичко схватање о јавној расправи. То би требало уредити законским текстом, тим пре што 30.000 грађана може да предложи акт.

Миливоје Михајловић, шеф Владине Прес-службе, каже да постоје два критеријума за организовање јавне расправе. Први је да се она организује ако закон на нов начин уређује неку област, а други заинтересованост за јавну расправу, што је прилика да се избегну недоумице.

„Основни разлог због кога се јавне расправе не одржавају у оном обиму у којем је потребно јесте цајтнот. Рађено је много закона из европске агенде и то је разлог због којег се журило. Други разлог је тај што су неки закони доношени по хитном поступку, трећи је то што су доношене ситне измене и допуне, практично ништа ново, или су то били међународни уговори. На пример, у закону о борби против криминала радило се само о ситним изменама.”

Михајловић објашњава да законе раде цивилни сектор или екипе стручњака и да је питање колико су они заинтересовани за јавне расправе. „Израда закона је скупа ствар и требало би да се ради у министарству, али министарства немају капацитете јер раде свакодневни посао. Колико је то дуготрајан и сложен процес показује пример Бугарске, која је пред улазак у ЕУ усвајала законе на енглеском језику.”

Препоруке ТС јесу да се успостави уставна гаранција јавности процеса израде закона, уз могућност да грађани утичу на садржај општих правних аката. Предлажу и правни оквир којим би се сви предлагачи аката, а не само органи државне управе, обавезали на јавну расправу, ако је то потребно, уз одређивање трајања и објашњење зашто предлози нису прихваћени.