Ђаволска произвољна посла

Динко Туцаковић је снимио филм према сопственој мери. „Доктор Реј и ђаволи” бољи је од „Шест дана јуна”, Туцаковићевог дугометражног играног првенца из 1985. године. Овим другим дугометражним играним филмом, Туцаковић је најзад „истутњао” своју тридесетогодишњу опсесију америчким редитељем Николасом Рејем и сада сви коначно можемо да одахнемо.

По систему – снимио сам филм какав волим да гледам и који бих, као филмски критичар лично одмах прогласио култним филмом и архивирао га за вечна времена у Кинотеци чијег сам музеја директор – Туцаковић нуди самодопадљиву врсту филмске есејистике у којој се фикција произвољно меша с документима. У намери „раскринкавања” некадашњег „Холивуда истока”, Филмског града и „Авала филма” из златног доба југословенске кинематографије и представљања истих, као „удбашког гнезда”, у којем су се као филмски птићи тек испилели и Селенић и Михиз, и Саша Петровић, под патронатом славног Ју продуцента Ратка Дражевића. У намери „осветљавања” изненадног боравка (никад до краја утврђено) америчког редитељског бунтовника Николаса Реја („Бунтовник без разлога”, „На усамљеном месту”, „Џони гитара”, „55 дана у Пекингу”), такозваног америчког комунисте на југословенским просторима, у периоду његове највеће стваралачке, наркоманске и алкохоличарске кризе.

Време је тик пред снимање „Дугих бродова” и „Скупљача перја”, а обневидели Николас Реј у Београду ( па у Сплиту, на Хвару, и на крају у Загребу), под окриљем Ратка Дражевића, безуспешно пише свој халуциногени сценарио за филм „Ђаволи”, с којим би према Дражевићевој замисли, Југославија коначно освојила Оскара.

У сврху дочаравања садржаја Рејевог писанија и његовог хаотичног унутрашњег стања, Туцаковић је у филм укомпоновао чак и свој краткометражни филм „Берниса, јача од смрти”. Обилато коришћење архивских документарних снимака Париза и Београда, у функцији је постизања аутентичности времена и проширења екстеријерског простора којег у филму, иначе, нема много.

Радња филма је углавном смештена у неколико ентеријера, а ту настаје додатни проблем. Оваква врста филмске есејистике, на тренутке готово камерне драме, може да успе једино уколико осим бриљантно написаног сценарија, поседује и бетонски чврст ослонац у глумцима, који својим изведбама онда читаву ствар треба да изнесу до врхунца, што је у овом случају изостало. Пол Мареј као Николас Реј је на нивоу аматера ( баш као и Гордон Мареј као Орсон Велс), а Драган Бјелогрлић као Ратко Дражевић игра углавном самог себе из своје продуцентске фазе.

И остали глумци дају од себе онолико колико могу, тумачећи историјске филмске личности онако како их је Туцаковић (заједно са косценаристима Димитријем Војновим и Сашом Радојевићем), написао и поставио. У жељи за освајањем што већих уметничких слобода, а заправо са проклизавањем у фактографску произвољност која је повремено чак и увредљива.

Оно што је неспорно добро у овом и оваквом филму јесте стилски доследна атмосфера, постигнута мајсторском визуелизацијом директора фотографије Немање Јованова. Комплименте завређују и костим Јелене Ђорђевић, сценографија Ивана Денића и оригинална музика Владимира Петричевића. Због њих филм „Доктор Реј и ђаволи” нећу одмах заборавити.