Никад нећу заборавити одакле долазим

Снежана Самарџић-Марковић биће од 2. априла генерални директор Директората за демократију Савета Европе у Стразбуру. На то место изабрана је у конкуренцији 120 кандидата из 47 земаља!

Рођена је 10. марта 1966. у Београду. Дипломирала је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Потпредседник је странке Г-17 плус. У Србији је била, од 2005. до 2012, на три положаја: заменик директора Дирекције за суседне земље у Министарству спољних послова, помоћник министра одбране др Зорана Станковића и, донедавно, министар омладине и спорта.

У браку с Веселином Марковићем, књижевником, има двоје деце: Дамјана (14) и Ему (7).

Шта је Савет Европе?

То је најстарија европска институција. Основана је пре 63 године. После Другог светског рата установиле су је Велика Британија, Француска, Немачка и још неке земље, у жељи да се створи трајни мир у Европи и да се чувају три основне вредности: људска права, демократија и владавина закона (суд за људска права). Њу чини 47 земаља, са укупно 800 милиона људи. Много је већа од Европске уније.

О чему ћете Ви бринути?

О европским програмима за културу, образовање, локалне самоуправе, омладину, спорт и здравство. Ту је и једна мала развојна банка. Имаћу и обавезу да одобравам пројекте за демократију у свим земљама чланицама Савета Европе. Огроман је то посао којем се веома радујем.

Колико Вам траје мандат?

Имаћу пробни период од две године, а онда се тај рад може продужити до седам година.

Како ће се развијати Ваш животни пут?

То је, као и све у животу, прилично неизвесно. Али, моја очекивања су да у Стразбуру стекнем увид у унутрашње функционисање Савета Европе, у којем су, што је значајно, у току реформе. Уз стицање нових знања, важни су ми и искуства и контакти с људима који креирају европску политику. Потом бих се вратила у Београд. Надам се да би Србији такав кадар био потребан.

Колико је ово важно за Србију?

То значи да „неко” може да јој помогне и да има разумевања за њене интересе. Значи, Србија може да буде сигурна да „неко”, на тако високом месту, разуме процесе и овде и тамо и да никад неће заборавити одакле долази.

Како Ваши тумаче одлазак у Стразбур?

Веселин и деца су поносни на све што чиним. Радују се том путу. То ће и за њих бити велики изазов. Додуше, одлазим тамо кроз десетак дана, а они ће ми се прикључити у јуну, после обавеза у школи. А родитељи су ме, као и увек, подржали у свему што чиним.

Ипак, шта губите одласком из Београда?

Губим много тога. Губим прилику да учествујем у неким процесима кад резултати коначно долазе у пуном смислу. На пример, кад сам постала министар, било је пет локалних канцеларија за младе, а сад их има 126. И тек сад видим остварење сна да у сваком месту имамо неко тело које се бави младима. Губим прилику да видим како ће бити на Олимпијским играма, а ја се надам да ћемо бити бољи него у Пекингу. И губим прилику да редовно виђам родитеље, сестру и пријатеље.

Ко Вам је у политици пример за углед?

То је Гру Харлем Брунтланд, која је била норвешка премијерка осамдесетих и деведесетих година 20. века. Норвешка је тада била међу најзадуженијим земљама Европе, а сад је једна од најбогатијих.

Али, Норвежани су тада пронашли нафту у мору...

То је тачно, али Гру је тако поставила систем да држава буде богата, а кад је држава богата, онда је и појединцу лакше. И још нешто: она је, условно речено, успоставила „женску владу”. А била је, као лекар, и председник Светске здравствене организације. Прогласили су је за политичара који све што каже, то и учини. Она је жена-змај.

А ко Вам је такав у животу?

Моја мајка Илинка. Има невероватну унутрашњу снагу, велику доброту и моралну чврстину. Углавном говори својим поступцима. Узор ми је у сваком погледу. Ја јој се искрено дивим. Све што желим јесте да је никад не осрамотим и да буде поносна на мене.

Коју своју особину волите?

Вредна сам и приљежна. Волим и своју истрајност у свим односима и у свим пословима. А не волим што, понекад, мало закасним. Али, и мој омиљени редитељ Питер Брук каже да је перфекционизам „само сујета и ништа друго”. То је и мој став.

Која путовања посебно памтите?

Једно је на север, на Фарска острва. То је јединствен пејзаж у којем влада невероватан мир. Потпуно је све нестварно. Као да нисте на земљи. А друго је било на југ, у Јужноафричку Републику, коју такође памтим по пејзажу, због бујне вегетације, а и по победи наших фудбалера у мечу против Немачке.

Ко су Вам омиљени писци?

Мој омиљени српски писац је Веселин Марковић. Од живих, а од преминулих Меша Селимовић. А од светских волим Ибзена, Куција, јужноафричког писца, добитника Нобелове награде, па Американку Дону Тарт, писца „Тајне историје”...

Које је Ваше највеће достигнуће?

То што сам мама двоје деце.

Чему не можете да одолите?

Имам на ову тему прозаичан одговор: не могу да одолим слаткишима.

Где се одмарате?

Мало на Тари, па на мору, на Крфу.

Колико верујете у магију љубави?

Много. Да није тако, не би било ни света. Љубав је у основи свега. И увек побеђује. За мој развој кључна је била љубав. Прво родитељска, а онда сам срела Веселина који има исти став о тој теми.

-----------------------------------------------------------

Прва линија одбране земље јесте дипломатија

Шта сте научили у политици Србије?

У Министарству одбране стекла сам искуство добре организације посла. А мој циљ био је и остао да Министарство одбране не буде претња, већ гарант демократије. А знате зашто? Кад сам као студент 1991. изашла на Теразије, тенкови су били окренути према нама! Не желим да се то било кад понови. Јер, прва линија одбране земље јесте дипломатија. У тој области стекла сам искуство у Норвешкој као заменик амбасадора Виде Огњеновић. У Министарству омладине и спорта успела сам да успоставим систем рада и у омладини и у спорту. А најлепше од свега јесте што сам богатија за много нових пријатеља.