Све о мом Алмодовару

Е, сада имаш шансу да добијеш националну пензију... био је духовит коментар пријатеља и колега драмског уметника Даниела Сича на вест да је управо овај глумац Београдског драмског позоришта добио награду „Љубина Бобић”, признање које Удружење драмских уметника Србије додељује бијенално у знак сећања на знамениту глумицу, а основна мерила била су да остварена улога мора бити трагалачка, иновативна и да се може оценити као сасвим нова смерница глумачког израза на пољу комедије. Даниел Сич је награђен за оригинално тумачење Аграда у представи „Све о мојој мајци” Педра Алмодовара у режији Ђурђе Тешић. Награда ће му бити уручена у суботу, 31. марта, после извођења поменуте представе „Све о мојој мајци” на сцени позоришта на Црвеном крсту.

– Још нисам свестан какву награду сам добио и шта све она доноси. Какве обавезе изискује и како ће утицати на мене и мој даљи рад. У сваком случају добити награду за тако комплексан лик какав је у мом случају Алмодоваров Аградо велики је комплимент и радост. Када радите такве представе које су већ урађене као успешна филмска остварења, имате тај непријатни, немирни додатни притисак да вас неминовно пореде и са јунацима са великог платна. Зато сам и сам имао додатну дозу страха, јер та улога лако може да пређе у нешто што је коментар од чега сам се посебно плашио. Ту је и други страх: да ли ћу моћи да дочарам и извучем из себе ту женску црту коју носи тај Алмодоваров јунак. Радује ме и што је награда „Љубинка Бобић” у домену комедије, јер нам је смех преко потребан као лек. Ако смех лечи, ако га имамо више и на сцени, здравији смо ментално. То показује и публика која једноставно хрли да гледа добру комедију, односно представу смеха, каже Даниел Сич и открива са каквим се још проблемима и недоумицама суочио радећи представу „Све о мојој мајци”:

– Да вам не причам о баналним физичким проблемима, а то је ход на штиклама, шминкању, фризури и неким стварима које су ми помало сметале, али су ми и помогле да изнесем тај лик на мало другачији начин од филма. Аградо је возач камиона који је одлучио да људима у окружењу учини живот пријатнијим. Зато је одлучио да улаже у свој сан: да буде лепа жена. Зарађени новац који је добијао проституишући се улаже у себе, у пластичне захвате, козметичке третмане, гардеробу, шминку... У све што би могао да искористи да људима учини живот пријатнијим. А како сам га ја видео? Као бисексуално биће које је са неба пало на овај свет и које жели некако да живи живот по своме.

Даниел Сич спада у ону врсту талентованих, ненаметљивих глумаца који студиозно, без медијске помпе, граде каријеру. И поред тога што иза себе има целу плејаду интригантних, комплексних сценских јунака готово да до сада није давао интервјуе.

Рођен у Руми, Сич је први пут дошао у Београд када је пожелео да студира глуму. Велики град, каже, деловао му је застрашујуће у односу на мали свет који је живео у својој Руми. Глуму је завршио на Факултет драмских уметности у Београду, у класи професора Миленка Маричића са колегама Паулином Манов, Небојшом Илићем Цилетом, Наташом Марковић, Иваном Томићем, Дијаном Маројевић, Милошем Тимотијевићем, Николом Булатовићем, Владиславом Михаиловићем... На сцени матичног БДП-а тренутно игра у представама: „Не играј на Енглезе”, „Фалсификатор”, „У пола цене”, „Лет изнад кукавичјег гнезда”, „Буђење пролећа”, као и у остварењу „Господин Фока”  на сцени УК „Вук Караџић”. Реч је о његовој дипломској представи у којој са колегиницом Паулином Манов игра већ 12 година. А на  питање шта је пресудило да се професионално посвети глуми, Сич одговара:

– Није то била одлука која је дуго тињала у мени. У Руми сам се  аматерски бавио глумом и уживао док сам креирао сценске ликове. А онда сам, неочекивано, у једном тренутку пожелео да пробам да упишем глуму. И то ми се посрећило. Волео бих да урадим неки класичан комад јер мислим да сам већ довољно зрео за такав глумачки изазов.

Б. Г. Требјешанин