Изгубљена значења

Вилијамсова „Стаклена менажерија” једно је од ремек-дела америчког литерарног наслеђа, поетско и симболичко дело, драма сећања која изражава очај и клаустрофобичну горчину живљења у савременом свету. Драма је блистава због својих вишезначности, густе метафоричности употребљених знакова, идејно богатих недоречености ликова, специфичне пластичности радње која постаје метафора недокучивости живота. Кроз детаљно сликање једне духовно потпуно обогаљене породице, различитим неконвенционалним средствима, путем прибегавања експресионизму, симболизму, апсурду, Вилијамс тежи да допре до неухватљиве истине живота, изазовне баш због те своје фражилне неухватљивости.

Основни недостатак представе редитеља Радослава Миленковића у вези је са наведеним специфичностима Вилијамсовог текста – сценско тумачење веома поједностављује дефинисану сложеност драме. У представи нема одговарајућих средстава која би извела ликове и радњу из једнодимензионалних, псеудореалистичких оквира. На пример, у драми су то зачудни прикази на екрану, кључна употреба симболичне музике, маштовито, такође нереалистичко и симболичко коришћење осветљења. Ови поступци, за које се писац залаже у дидаскалијама, радњу треба да учине пластичном и метафоричном. У представи тога углавном нема – у игри води псеудореализам. Не сматрамо да сценска интерпретација мора да буде „верна” полазном тексту, али она ипак треба некако да изрази богатство идеја које текст садржи, ако већ носи његово име и потписује његовог аутора.

Игра Бојане Стефановић (Лора Вингфилд) и Александра Ђурице (Том Вингфилд) репрезентативна је у погледу тврдње о значајном присуству неубедљивих псеудореалистичких тежњи. Бојана Стефановић, на пример, игра са видним напором, неприродно и укочено, али не са концептуалном неприродношћу која би била метафора, ознака за отуђење и промашеност живота лика. Њена игра не излази из оквира једнозначног, лажног реализма и зато није убедљива. Са друге стране, Олга Одановић (Аманда Вингфилд) и Михаило Лађевац (Џим О’Конор), изабрали су функционалнији пут артифицијелизације. Олга Одановић је продорно обликовала Амандину упорност да се одупре бесповратном тоњењу у живо блато њеног живота, зато што игра превазилази лажност псеудореализма, поседује нијансе добро промишљене гротескности. Михаило Лађевац такође уверљиво изражава сложеност лика јер дискретно истиче његову тајанственост, кроз благе тонове апсурда. Но, у контексту целе представе која је сценски штура, напори Одановићеве и Лађевца нису до краја функционални.

Представи битно фали и раскошније поетичности, лирских тонова без којих сценска интерпретација Вилијамсовог комада не може бити релевантна. Вилијамс је био романтик у неромантичном свету – створио је поетску слику о друштву из којег је поезија грубо протерана. То у тексту има катарзични смисао, због судара супротности, нежног приказа грубе и прљаве стварности. Назнаке те важне поетичности у представи постоје у поступку емитовања плавкастих снимака таласа које прате лагани шумови, на почетку и на крају представе. Али то није довољно, а делује и помало случајно јер није доследно остварено, скоро да је ван контекста у тој базично сувој поставци. Када је реч о недоследностима, није јасно зашто се нараторов (Томов) говор на почетку представе емитује преко звучника, да би га у једном тренутку заменио живи говор глумца – непотребна је и збуњујућа та делимична механизација говора, тиме се ништа битно не постиже.

Миленковићева „Стаклена менажерија” није негледљива представа. Она ће вероватно имати публику захваљујући величанствености драме и напорима глумаца. Уз велики оптимизам може се рећи и да је представа негде коректна, ако се посматра као самостално дело, без бављења пропустима у односу на текст. Бити коректан ипак није довољно добро у случају сценског читања једне тако велике драме.