Izgubljena značenja

Vilijamsova „Staklena menažerija” jedno je od remek-dela američkog literarnog nasleđa, poetsko i simboličko delo, drama sećanja koja izražava očaj i klaustrofobičnu gorčinu življenja u savremenom svetu. Drama je blistava zbog svojih višeznačnosti, guste metaforičnosti upotrebljenih znakova, idejno bogatih nedorečenosti likova, specifične plastičnosti radnje koja postaje metafora nedokučivosti života. Kroz detaljno slikanje jedne duhovno potpuno obogaljene porodice, različitim nekonvencionalnim sredstvima, putem pribegavanja ekspresionizmu, simbolizmu, apsurdu, Vilijams teži da dopre do neuhvatljive istine života, izazovne baš zbog te svoje fražilne neuhvatljivosti.

Osnovni nedostatak predstave reditelja Radoslava Milenkovića u vezi je sa navedenim specifičnostima Vilijamsovog teksta – scensko tumačenje veoma pojednostavljuje definisanu složenost drame. U predstavi nema odgovarajućih sredstava koja bi izvela likove i radnju iz jednodimenzionalnih, pseudorealističkih okvira. Na primer, u drami su to začudni prikazi na ekranu, ključna upotreba simbolične muzike, maštovito, takođe nerealističko i simboličko korišćenje osvetljenja. Ovi postupci, za koje se pisac zalaže u didaskalijama, radnju treba da učine plastičnom i metaforičnom. U predstavi toga uglavnom nema – u igri vodi pseudorealizam. Ne smatramo da scenska interpretacija mora da bude „verna” polaznom tekstu, ali ona ipak treba nekako da izrazi bogatstvo ideja koje tekst sadrži, ako već nosi njegovo ime i potpisuje njegovog autora.

Igra Bojane Stefanović (Lora Vingfild) i Aleksandra Đurice (Tom Vingfild) reprezentativna je u pogledu tvrdnje o značajnom prisustvu neubedljivih pseudorealističkih težnji. Bojana Stefanović, na primer, igra sa vidnim naporom, neprirodno i ukočeno, ali ne sa konceptualnom neprirodnošću koja bi bila metafora, oznaka za otuđenje i promašenost života lika. Njena igra ne izlazi iz okvira jednoznačnog, lažnog realizma i zato nije ubedljiva. Sa druge strane, Olga Odanović (Amanda Vingfild) i Mihailo Lađevac (Džim O’Konor), izabrali su funkcionalniji put artificijelizacije. Olga Odanović je prodorno oblikovala Amandinu upornost da se odupre bespovratnom tonjenju u živo blato njenog života, zato što igra prevazilazi lažnost pseudorealizma, poseduje nijanse dobro promišljene grotesknosti. Mihailo Lađevac takođe uverljivo izražava složenost lika jer diskretno ističe njegovu tajanstvenost, kroz blage tonove apsurda. No, u kontekstu cele predstave koja je scenski štura, napori Odanovićeve i Lađevca nisu do kraja funkcionalni.

Predstavi bitno fali i raskošnije poetičnosti, lirskih tonova bez kojih scenska interpretacija Vilijamsovog komada ne može biti relevantna. Vilijams je bio romantik u neromantičnom svetu – stvorio je poetsku sliku o društvu iz kojeg je poezija grubo proterana. To u tekstu ima katarzični smisao, zbog sudara suprotnosti, nežnog prikaza grube i prljave stvarnosti. Naznake te važne poetičnosti u predstavi postoje u postupku emitovanja plavkastih snimaka talasa koje prate lagani šumovi, na početku i na kraju predstave. Ali to nije dovoljno, a deluje i pomalo slučajno jer nije dosledno ostvareno, skoro da je van konteksta u toj bazično suvoj postavci. Kada je reč o nedoslednostima, nije jasno zašto se naratorov (Tomov) govor na početku predstave emituje preko zvučnika, da bi ga u jednom trenutku zamenio živi govor glumca – nepotrebna je i zbunjujuća ta delimična mehanizacija govora, time se ništa bitno ne postiže.

Milenkovićeva „Staklena menažerija” nije negledljiva predstava. Ona će verovatno imati publiku zahvaljujući veličanstvenosti drame i naporima glumaca. Uz veliki optimizam može se reći i da je predstava negde korektna, ako se posmatra kao samostalno delo, bez bavljenja propustima u odnosu na tekst. Biti korektan ipak nije dovoljno dobro u slučaju scenskog čitanja jedne tako velike drame.