Гласови за талентоване

Да су нам Грци верни пријатељи показали су оснивајући Прву српску телевизију. Власник „Антена групе“, кир Теодор Киријаку, није чекао – као, рецимо власник „Икее“, хер Ингмар Кампрад – да Србија добије статус кандидата за ЕУ па да у њу инвестира. Још пре две године закорачио је у медијско тржиште на коме је мистер Руперт Мардок, са својом телевизијом Фокс, претходно пропао. За 24 месеца рада остварен је велики успех и то је ових дана прослављено навелико – уз присуство многих угледника и званичника, премијера и чланова Владе. Честитку је послао и председник Републике са жељом да Антена настави да се шири (тј. улаже у Србију) а гледаоци да уживају у њеном ТВ програму. Тако се први човек државе посредно изјаснио о квалитету Прве (као, уосталом, и његови претходници који су ауторитативно оцењивали привреду, уметност, спорт... па и телевизију).

Кад се појача предизборна кампања, нема много разлике између партијских предводника некад и сад. Иста је агилност у свакодневном непосредном комуницирању с бирачима, иста физичка издржљивост у шпартању по селима и градовима, иста ментална амбиција да се увећа тематски опсег говором о свему и свачему, увек и свуда... Новоустановљена правила о обиму предизборне кампање у медијима ожалостиће телевизије јер ће им вероватно умањити приходе, али ће обрадовати гледаоце јер ће их спасти од прекомерне политичке пропаганде.

Остаће више простора за неке ведрије и лакше садржаје. Таман кад се, у том домену, учинило да ријалити шоу (како у ентеријеру тако и у екстеријеру) одумире, те да су они (не)срећни „Парови“ на Хепи ТВ знак последњег издисаја, Прва је почела нови серијал „Сурвајвора“. А пошто је на Првој одржан избор за Први глас Србије, музичка надметања најављују сада друге телевизије, прелазећи с појединачног натпевавања на такмичење бендова.

Оно чега сигурно ускоро неће бити, бар до идуће сезоне, јесте забавни шоу програм мешовитог типа, она комбинација музике, плеса, вештина какву демонстрира серија „Ја имам таленат“. Одлична је била одлука РТС-а да преузме овај програм и да на свој екран врати нешто од класичног забавног ТВ колажа. Штета је што, у оквирима задатог концепта, нису боље искоришћени поједини делови сценарија – оне документарне, водитељске па и деонице жирија који је (с часним изузетком), на крају исцрпео своју речитост сводећи је на, небројено пута, „феноменално“.

Али, праву драж овим емисијама давали су, што је и најважније, сами такмичари – својим талентом, сценским држањем, спремношћу да следе стручне савете, додатно вежбају и усавршавају представљање публици. А она је, како то постаје неизоставно у многим ТВ емисијама овог али и других жанрова, порукама одлучила о коначном исходу.

Док не дође мај да својим гласовима изаберу нови састав парламента, грађани би вероватно бар још једном радо гласали за талентоване играче, певаче, свираче... које су гледали на екрану знатно мање него посланике, а уз много више уживања.