Бура у шољици кафе

Тешко је замислити да би чак и најдрскији угоститељ, а при том и странац, успео да у кругу Бакингемске палате у Лондону, Лувра у Паризу, Шенбруна у Бечу, Кремља у Москви или Белог двора у Београду отвори кафану у којој би, уз то, посетиоцима служио углавном стране, а не и домаће специјалитете. А у Пекингу се десило да је америчка компанија "Старбакс", власник ланца од 140 кафеа широм Кине, усред Забрањеног града, комплекса царских палата, отворила локал у коме се кинеским посетиоцима, навиклим на чај, служи америчка кафа, док у предаху размењују утиске о велелепној архитектури династије Минг.

Кафић није ни велики ни превише упадљив, али се налази на истакнутом месту, поред "Павиљона очуване хармоније" у коме су се императорима служиле свечане вечере уочи Лунарне нове године, највећег кинеског празника. А пошто је Забрањени град званично "Музеј палата", испада да Американци продају Кинезима кафу усред једне од кинеских централних културних институција.

Гневан и на страног власника и на домаће власти што су допустиле да се бескрупулозни комерцијални дух увуче и у културу, један млади новинар – Жуи Ченганг, водитељ енглеског програма на Централној кинеској телевизији – јавно је затражио да се амерички кафић хитно избаци из Забрањеног града. Он сматра да је недолично да се у средиште кинеске културно-историјске баштине смешта локал који симболизује америчку поп-културу. За њега је то "скаредна ствар" и "визуелно загађење" које "не глобализује, него обезвређује, кинеску културу".

Пола милиона порука

"Старбакс" није први пут, незгодним поводом, привукао пажњу кинеске јавности. Најпре се то десило у мају 1999, у току агресије НАТО-а на Југославију, кад су Кинези демонстрирали против Американаца због бомбардовања и разарања кинеске амбасаде у Београду. Демонстранти су били бесни на много шта што је америчко.

Други пут се за "Старбакс" чуло пре годину дана. Тада је суд у Шангају казнио са пола милиона јуана (62.500 долара) шангајски кафић "Xингбаке" зато што је, како је тврдио "Старбакс", подносилац тужбе, кинески власник украо и име и лого америчке компаније. Кинески власник је заправо превео енглеску реч стар (звезда) на кинески (xинг), а оно баке требало је да звучи као "бакс". Није негирао да је лого "позајмио". (Да иронија буде већа, бранилац није знао да је Старбакс такође позајмљено име – из романа Хермана Мелвила "Моби Дик").

Сада, кад је кинески новинар затражио да се "Старбакс" избаци из Забрањеног града, отворена је широка јавна расправа о заштити и комерцијализацији културе. Она је почела преко Интернета (новинар тврди да је на његов блог стигло пола милиона порука у току само једног викенда), а наставила се у штампи и у културним круговима.

Представник "Музеја палата", односно Забрањеног града, објаснио је да постоји одлука власти на основу које је дозвољено да се у културно-туристичким центрима отварају продавнице сувенира и угоститељски објекти, јер је трговина саставна грана туризма. При том право на отварање локала има власник са најбољом понудом, а самом Забрањеном граду је важно да увећа сталне изворе прихода, јер су одржавање и обнова старих грађевина скупи и тешко погађају владин буџет.

Можда је боља чајџиница

У тржишној привреди, сем тога, уговор се мора поштовати. А са "Старбаксом" је склопљен уговор, па се сад може разговарати само о томе да ли је он добар и по кинеске интересе користан или није. Остављена је могућност да се у јуну уговор ревидира, ако се процени да није био од користи ни култури ни туризму.

Ова "бура у шољици кафе", како је расправу назвао хонгконшки лист "Ејша тајмс" – са можда бољим осећајем за меру односа између кинеске и западне културе, него што га испољавају становници централне Кине, где се страни утицај, у било којој области, понекад доживљава као штетан по очување националне традиције и културног наслеђа – има двоструко обележје.

С једне стране, расправа указује на несумњиву опасност од вулгарне злоупотребе културе у комерцијалне сврхе. Кафић у Забрањеном граду, свеједно чији, амерички или кинески, није у служби културе, ако својим постојањем и пословањем засењује и саму културу. А ако се пак ради о "инвазији" америчке поп-културе, Кина мора да научи да се одмерено супротставља страним штетним утицајима.

С друге стране, ако се кафић из Забрањеног града избаци, где ће се талас избацивања страних ствари из кинеске средине зауставити? "Пекиншки омладински дневник" каже: "Ако из туризма, у име очувања националног, почнемо да одстрањујемо све што је повезано са западном културом, одстранићемо много више од Старбакса".

Отварање Кине према свету, особито према Западу, често је амбивалентно, понекад имитаторско, понекад одбојно, приметили су неки учесници у расправи. Није понекад, особито у забаченијим и изолованим крајевима, лишено ни шовинизма и ксенофобије. Али, таква расположења познају и друге земље и народи.

Занимљив је компромисни предлог: ако за Забрањени град није добар кафић, посетиоце би могла да усрећи – чајџиница.