Уточиште бескућника

Врање – Скоро да нема Врањанца који улицу Гаврила Принципа у граду под Пржаром не познаје као "Американско сокаче", по дому који су 1918. године за сиромашну српску ратну сирочад из Првог светског рата изградили Американци. У њему у једној од многих просторија без сталне адресе живи четворо малих Џамића са мајком Алисом, оцем Рамчетом и бабом Даницом.  Због нарушеног здравља Рамче је у болници, а баба Даница је у прошњи, док се Алиса, једва састављајући крај са крајем, брине о деци. Кућа у којој су нашли привремено уточиште је некада била велелепна. Сада није ничија и сваким даном се све више урушава. Доскора је била стециште проститутки и наркомана. Од када су се силом прилика уселили у њу, Џамићи газдују њоме. У њој, иако је некада то било регулисано, сада ни воде ни клозета. Плафони се "љуште" и сваки час по повећи део тресне о трошни под.

 – Језиво је кад почне да пада киша. Бије са свих страна, па лаворе и све што може да задржи воду подмећемо свуда по просторији, али не успевамо да покупимо све што пропадне кроз горњи спрат. Због заразе и опасности, на спрат не смемо да се пењемо. А, има великих пацова и ситних мишева, разних буба, слепих мишева и сова, вели Алиса, коју својим упадицама и "појашњавањем" стално прекидају деца Давид (11), Кристина (8), Даница (6) и Стивен (4).

– Давид, Кристина и Даница не иду у школу, прича Алиса и додаје да су долазили из општине да их опомену и више се нису појавили. Због болести Рамче одавно не ради. Болестан је и већ дуже је на лечењу у болници. Не посећује га јер нема шта да му однесе. Социјална помоћ једва стиже да обезбеди брашно за хлеб. Зато свекрва Даница свакодневно пред градском црквом у центру Врања стоји испружене руке.

  – Имам посебан проблем да извадим здравствену књижицу. Нико не може да ми помогне да добијем било какав документ. Рођена сам у Македонији, у Куманову и никад нисам више била тамо. Отуда сам донела неке папире, али су ми овде рекли да то није довољно. Овде сам одрасла, удала се и децу родила. Не зна се којој држави припадам ја, а којој деца – жали се Алиса и каже да би радила, да помаже по кућама, али нема ко да брине о деци.

Џамићима доста помажу комшије. Врло често им дају хлеб и понешто за јело. Некад нешто дају да деца обуку, а некад и нешто друго. Ето, пре неки дан комшија им је дао неки касетофон, а Давид и Кристина решили да га трампе за бицикл. А, када је други комшија видео да деца хоће да се одрекну касетофона због бицикла, одлучио да им поклони стару "понику" своје унуке.

 Врањски убоги "американци", како их зову комшије и суграђани, немају воду. Струја је прикључена, а у скромној собетини уочљив је шпорет на дрва без "врата" за рерну, а електрични шпорет само са једним прекидачем који се, по потреби, премешта са рингле на рерну и обрнуто. У једном углу је телевизор који ради на "удар" и комшијску антену, а на поду је повећа сунђерска "простирка", која служи за седење, спавање и ручавање.

 – Оно што добијамо као социјалну помоћ једва стигне за брашно. Дрва за огрев, такође, добијамо од Центра за социјални рад, воду носимо из комшилука, а клозет су остале просторије у згради – каже Алиса.

 Недавно се догодила сцена као из хорор филмова када је у једној од просторија на спрату умро један човек. Бескућник. Из те просторије се још осећао несношљив смрад и назире некакав лежај. Тај није имао куд. Уселио се и умро. И још много се језивих и ужасних људских судбина десило у "Американском дому". У собама стари мадраци, отпаци, на зидовима пароле сатаниста, у угловима шприцеви, најлонске кесе, папири, много необјашњивог и опасног. Од свега тога угрожени су и Џамићи и комшилук.

Недаће које се не могу мерити ни са онима са филма станују скоро у центру Врања. Прозори, врата, тераса на згради са више од 200 квадрата у приземљу и на спрату, делују застрашујуће. Много тога подсећа и личи на сцене из хорор филмова. Својевремено је био препун деце и дечје граје, а до пре тридесетак година у њему су становале многе умне средњошколке које су се школовале у Врању.

--------------------------------------------------------------------------

Дом за понос              

 Хроничари су забележили да је кроз "Американски дом" од 1918. до 1933. године прошло више од осам хиљада деце. О њима су се старали амерички и српски добротвори, врањска елита и државне установе. У историјским документима стоји записано да су дом, који је био понос сарадње америчког и српског народа, септембра 1924. године посетили краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија.

--------------------------------------------------------------------------

Помоћ за обнову

После рата у "Американском дому" је био женски интернат, а сада, уместо да буде стециште културних и образовних дешавања, ругло је града и стециште бескућника. Пре извесног времена, прича Добривоје Мишић, један од старијих Врањанаца, који је радио у дому, посетиле су га Вера и Зора, успешне жене које су се после боравка у Енглеској настаниле у Аустралији. Нудиле су помоћ да се дом обнови и сачува, јер их за њега везују дивне успомене. И неколико, сада стараца, а 1933. године становници дома, дошло је из Словеније и Италије, пре неколико година, да види дом и разочарали се.