Добре вести за добро јутро

На Републичку радиодифузну агенцију опет се сручило незадовољство, овог пута с оптужбама да ограничава па и цензурише медије. Неспоразум у погледу правила предизборне кампање у међувремену је изглађен, те је јасно да ће политичких садржаја, у разним облицима информативног и документарног програма, на телевизији бити све више и више.

 Зато привремено виша примања заслужују чланови РРА, односно они који ће у њихово име до 6. маја седети пред екраном са оловком и штоперицом у руци. Заиста је мучан посао мерити, бележити и уопште контролисати поштовање прописа у текућој ТВ кампањи. Треба слушати дуге, заморне монологе, треба сабирати минутажу коалиционих партнера, треба гледати једно те исто безброј пута... и при том треба пазити да ли увек постоји она посебна „налепница“ по којој би се знало да престаје „Дневник“ а почиње политички маркетинг, те да сад председник Демократске странке, а не председник Србије обилази поља и погоне, упознаје и храбри мале (пољо)привреднике.

Охрабрење гледаоцима–грађанима на почетку сваког радног дана телевизије настоје да пруже бар ведрим насловима својих емисија – „Буђење с осмехом“ , „Добре вести за добар дан“. А вести су такве какве су, махом невеселе, јер преглед обично почиње трагичним догађајима, саобраћајним несрећама, терористичким актима, природним непогодама, сећањем на годишњице атентата, погрома, бомбардовања.

Кад се пронађе жељена равнотежа извештајима о успеху неког подухвата, о напретку, слози, договору, остаје још простора за наоко обичне, а у ствари необичне вести. Попут оне, рецимо, да се у ову земљу која има подоста плодне земље увозе лук и кромпир, купус и пасуљ, парадајз и паприке... Или оне о последњем фудбалском вечитом дербију који је прошао без туче навијача. Многи су после сусрета Црвене звезде и Партизана бар колико о самој утакмици говорили и о томе како није било физичког обрачуна два навијачка табора ни нереда на улицама после завршетка спортског дуела. Додуше, на стадиону је било музике, то јест песме, истина непристојне и увредљиве за противника, у хорском извођењу навијача и црвено-белих фудбалера победом узнетих до „поетског надахнућа“.

Кад још нема треће могућности, све се своди на табање или (псовачко) певање. Па је ваљда зато – с дугогодишњим искуством у оваквим ситуацијама и с бројем повређених као основним критеријумом – шеф дежурних медицинских екипа с клинике „Анлаве“ изјавио да се на Маракани осећао „као код Тасовца, у Филхармонији“.

Биће, благо нама, још добрих вести тумачених по принципу „само нек’ је глава на рамену“.