Споменик помирења – темељац спорења

Идеја да се на Савском тргу постави споменик жртвама ратова на простору бивше Југославије од 1990. до 1999. који неће имати никакве идеолошке ознаке већ се приликом откривања овог знамења у суботу нашла на искушењу. Поједини чланови породица који су у ратним сукобима изгубили своје најближе спречили су градоначелника Драгана Ђиласа да положи венац. Незадовољни изгледом споменика, уз приговор да на њему „нема чак ни имена жртава, а ни крста”, поручили су да су и по 20 година чекали одавање почасти погинулима, а да је оно што су сада добили „срамотно и понижавајуће”.

Скупштина града, друштва архитеката и урбаниста Београда расписали су још у децембру 2005. године конкурс за идејно, ликовно и архитектонско-урбанистичко решење Савског трга у Београду са спомен-обележјем „Жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990 до 1999. године”. Пристигло је око 20 радова. У септембру 2006. жири није доделио прву награду, али је одлучио да другонаграђени рад, чији су аутори Јелена Панчевац и Жарко Узелац, тада студенти Архитектонског факултета, послужи као основ за израду главног пројекта.

– Њихов рад био је најближи захтеву да се направи трг који ће моћи да се свакодневно користи, али и да буде спомен-обележје свим жртвама ратова деведесетих година. Задатак конкурса није сугерисао било какав идеолошки оквир, нити се бавио било чијом кривицом или улогом државе у тим ратовима – напомиње Милорад Младеновић, архитекта и један од девет чланова жирија. Он додаје да су чланови жирија једино сугерисали ауторима да у току пројектовања разраде одређене техничке детаље.

Ни Удружење жртава ратова од кога је потекла иницијатива да се подигне споменик, каже Младеновић, у току јавне расправе није имало замерке када је реч о изгледу споменика.

– Удружење је било задовољно одлуком жирија. Људима који су изгубили ближње било је важно да добију место где могу да положе цвеће, запале свеће и одају помен жртвама. Пре тог конкурса била су расписана још два, али су пропала јер нису понудила одговарајућа решења – тврди Младеновић.

И Михаило Тимотијевић, професор Архитектонског факултета и одговорни пројектант Савског трга, каже да су све законске процедуре поштоване и да је трг са спомен-обележјем изведен у складу са изабраним решењем на конкурсу.

– Идеја је била да добијемо трг, јавни простор за предах од градске вреве, али и меморијал жртвама. Материјализација спомен-обележја које илуструје провидно стакло и комад кортен челика са просеченим текстом у непосредној је вези са мирном водом и платаном у залеђу. Реч је о савременом приступу које не личи на уобичајена тумачења спомен-обележја код нас. Са таквим решењем били су сагласни и град и Урбанистички завод – каже Тимотијевић.

........... 

Три локације за меморијални центар

Осим споменика на Савском тргу, жртвама ратова на простору бивше Југославије од 1990. од 1999. требало је да буде посвећен и меморијални центар за чију су изградњу иницијативу покренуле републичке власти. Град је за такав објекат 2009. понудио три локације. У Градској управи кажу да су као потенцијалне локације предложили Ушће, Авалу и брдо Стражевицу, које је НАТО највише бомбардовао 1999.
Овакав пројекат до данас није покренут и нема назнака када би могао да буде реализован.

Ко су све жртве

Уз поједине породице жртава сукоба у бившој Југославији, чије се замерке односе на то да на обелиску нема имена страдалих, замерке подизању споменика на Савском тргу упутила је и Иницијатива младих за људска права. Они напомињу да није јасно дефинисан термин „жртва” и сматрају да су постављањем оваквог обележја у исту раван постављени злочинци, изазивачи ратних сукоба и страдалници.

„Вечна ватра” – дугорочни проблем

Поводом обележавања годишњице престанка НАТО бомбардовања, 12. јуна 2000. године откривен је споменик „Вечна ватра” у новобеоградском Парку пријатељства. Требало је да симболизује отпор народа против НАТО агресије, како је то образлагала Мирјана Марковић, инспиратор пројекта, а ту идеју пригрлио је читав тадашњи државни врх.

Спомен-обележје висине око 30 метара подигнуто је за девет дана, и до изгледа се није дошло конкурсом. Решење није прошло стандардну законску процедуру предвиђену за постављање таквих објеката, што значи да је стуб са бронзаним врхом у облику пламена, у чијој средини је кратко горела ватра – подигнут бесправно. Струка је споменик оценила као естетски лоше решење, а баш због тога што је нелегално освануо на тој локацији до данас је проблем његово одржавање. Последњи пут „Вечна ватра” је обновљена 2009. године, захваљујући иницијативи Клуба генерала и адмирала Србије. Тада су скинути графити, али ватра није упаљена.

Деликатно питање симбола

Спомен-обележја треба да изразе колективну емоцију према догађају или личности. Хоће ли то бити апстрактно решење или не, зависи од услова конкурса, аутора али и стручног жирија који доноси одлуку, каже Иван Рашковић, председник Друштва архитекта Београда.
– У Вашингтону постоји споменик на којем су исписана имена свих америчких војника погинулих у Вијетнаму. Меморијал жртвама стрељаним у Другом светском рату у Крагујевцу је апстрактан. Никаквог правила нема, а са верским симболима треба бити нарочито опрезан јер не морају све жртве бити исте вере, као што можда нису биле побожне – истиче Рашковић.