Spomenik pomirenja – temeljac sporenja

Ideja da se na Savskom trgu postavi spomenik žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije od 1990. do 1999. koji neće imati nikakve ideološke oznake već se prilikom otkrivanja ovog znamenja u subotu našla na iskušenju. Pojedini članovi porodica koji su u ratnim sukobima izgubili svoje najbliže sprečili su gradonačelnika Dragana Đilasa da položi venac. Nezadovoljni izgledom spomenika, uz prigovor da na njemu „nema čak ni imena žrtava, a ni krsta”, poručili su da su i po 20 godina čekali odavanje počasti poginulima, a da je ono što su sada dobili „sramotno i ponižavajuće”.

Skupština grada, društva arhitekata i urbanista Beograda raspisali su još u decembru 2005. godine konkurs za idejno, likovno i arhitektonsko-urbanističko rešenje Savskog trga u Beogradu sa spomen-obeležjem „Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990 do 1999. godine”. Pristiglo je oko 20 radova. U septembru 2006. žiri nije dodelio prvu nagradu, ali je odlučio da drugonagrađeni rad, čiji su autori Jelena Pančevac i Žarko Uzelac, tada studenti Arhitektonskog fakulteta, posluži kao osnov za izradu glavnog projekta.

– Njihov rad bio je najbliži zahtevu da se napravi trg koji će moći da se svakodnevno koristi, ali i da bude spomen-obeležje svim žrtvama ratova devedesetih godina. Zadatak konkursa nije sugerisao bilo kakav ideološki okvir, niti se bavio bilo čijom krivicom ili ulogom države u tim ratovima – napominje Milorad Mladenović, arhitekta i jedan od devet članova žirija. On dodaje da su članovi žirija jedino sugerisali autorima da u toku projektovanja razrade određene tehničke detalje.

Ni Udruženje žrtava ratova od koga je potekla inicijativa da se podigne spomenik, kaže Mladenović, u toku javne rasprave nije imalo zamerke kada je reč o izgledu spomenika.

– Udruženje je bilo zadovoljno odlukom žirija. Ljudima koji su izgubili bližnje bilo je važno da dobiju mesto gde mogu da polože cveće, zapale sveće i odaju pomen žrtvama. Pre tog konkursa bila su raspisana još dva, ali su propala jer nisu ponudila odgovarajuća rešenja – tvrdi Mladenović.

I Mihailo Timotijević, profesor Arhitektonskog fakulteta i odgovorni projektant Savskog trga, kaže da su sve zakonske procedure poštovane i da je trg sa spomen-obeležjem izveden u skladu sa izabranim rešenjem na konkursu.

– Ideja je bila da dobijemo trg, javni prostor za predah od gradske vreve, ali i memorijal žrtvama. Materijalizacija spomen-obeležja koje ilustruje providno staklo i komad korten čelika sa prosečenim tekstom u neposrednoj je vezi sa mirnom vodom i platanom u zaleđu. Reč je o savremenom pristupu koje ne liči na uobičajena tumačenja spomen-obeležja kod nas. Sa takvim rešenjem bili su saglasni i grad i Urbanistički zavod – kaže Timotijević.

........... 

Tri lokacije za memorijalni centar

Osim spomenika na Savskom trgu, žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije od 1990. od 1999. trebalo je da bude posvećen i memorijalni centar za čiju su izgradnju inicijativu pokrenule republičke vlasti. Grad je za takav objekat 2009. ponudio tri lokacije. U Gradskoj upravi kažu da su kao potencijalne lokacije predložili Ušće, Avalu i brdo Straževicu, koje je NATO najviše bombardovao 1999.
Ovakav projekat do danas nije pokrenut i nema naznaka kada bi mogao da bude realizovan.

Ko su sve žrtve

Uz pojedine porodice žrtava sukoba u bivšoj Jugoslaviji, čije se zamerke odnose na to da na obelisku nema imena stradalih, zamerke podizanju spomenika na Savskom trgu uputila je i Inicijativa mladih za ljudska prava. Oni napominju da nije jasno definisan termin „žrtva” i smatraju da su postavljanjem ovakvog obeležja u istu ravan postavljeni zločinci, izazivači ratnih sukoba i stradalnici.

„Večna vatra” – dugoročni problem

Povodom obeležavanja godišnjice prestanka NATO bombardovanja, 12. juna 2000. godine otkriven je spomenik „Večna vatra” u novobeogradskom Parku prijateljstva. Trebalo je da simbolizuje otpor naroda protiv NATO agresije, kako je to obrazlagala Mirjana Marković, inspirator projekta, a tu ideju prigrlio je čitav tadašnji državni vrh.

Spomen-obeležje visine oko 30 metara podignuto je za devet dana, i do izgleda se nije došlo konkursom. Rešenje nije prošlo standardnu zakonsku proceduru predviđenu za postavljanje takvih objekata, što znači da je stub sa bronzanim vrhom u obliku plamena, u čijoj sredini je kratko gorela vatra – podignut bespravno. Struka je spomenik ocenila kao estetski loše rešenje, a baš zbog toga što je nelegalno osvanuo na toj lokaciji do danas je problem njegovo održavanje. Poslednji put „Večna vatra” je obnovljena 2009. godine, zahvaljujući inicijativi Kluba generala i admirala Srbije. Tada su skinuti grafiti, ali vatra nije upaljena.

Delikatno pitanje simbola

Spomen-obeležja treba da izraze kolektivnu emociju prema događaju ili ličnosti. Hoće li to biti apstraktno rešenje ili ne, zavisi od uslova konkursa, autora ali i stručnog žirija koji donosi odluku, kaže Ivan Rašković, predsednik Društva arhitekta Beograda.
– U Vašingtonu postoji spomenik na kojem su ispisana imena svih američkih vojnika poginulih u Vijetnamu. Memorijal žrtvama streljanim u Drugom svetskom ratu u Kragujevcu je apstraktan. Nikakvog pravila nema, a sa verskim simbolima treba biti naročito oprezan jer ne moraju sve žrtve biti iste vere, kao što možda nisu bile pobožne – ističe Rašković.