Један позив мења све

Петар Шкундрић, бивши министар, а сада саветник премијера за енергетику, пре два дана у „Политици” је најавио да гориво убудуће неће тако често мењати цену. Разговарао је, како је рекао, са менаџментом НИС-а и предочио им „да им профит не може бити једино мерило успешности у послу, већ да би требало да поведу рачуна о куповној снази грађана, али и макроекономској ситуацији земље у којој послују”.

Образложење?

НИС у својој рафинерији у Панчеву, уз увозну, преради и 40 одсто домаће нафте. Она, истина, није бесплатна, али је НИС не купује на берзи. Не даје доларе. Другим речима, с том домаћом нафтом НИС би, сматра се, могао да „пегла” финалну цену горива и да на пумпама имамо ређе промене ценовника.

Јављају се читаоци „Политике” и питају – ако је све то тако, зашто господин Шкундрић све то није урадио почетком године, јер је гориво од нове године поскупело бар десетак пута за петнаестак динара по литру. Уместо тога из НИС-а су стизала разна образложења поскупљења. Те скочила је цена сирове нафте на светској берзи, пала вредност динара у односу на долар, заледио Дунав па барже не могу да дотуре гориво… Дунав се у међувремену одледио, али цена горива није.

У јеку свих тих поскупљења министар пољопривреде, шумарства, водопривреде, али и трговине Душан Петровић је једном приликом на новинарско питање, како коментарише честа поскупљења горива, одговорио да влада све то прати и да ће када буде затребало – реаговати. Шкундрић је високи државни чиновник и по том основу може се, дакле, рећи да је држава – реаговала. Телефонским позивом? Вероватно. У сваком случају – било је ефикасно.

Свака интервенција државе, па и оваква телефоном, а не неком одлуком владе или уредбом, као у случају маржи за храну, неумитно изазива нелагоду. Не само код оних којима су слобода тржишта и предузетништва пожељан идеал, већ што такви потези неодољиво подсећају не нека не тако давна времена у којима су такви позиви с висине мењали судбине људи и целих индустријских грана.

Колико год потрошачима горива, и не само њима, годила „брига” за отањени буџет пред све већим поскупљењима горива, толико је умесно и питање – одакле држави право да такво „разумевање” тражи од приватне фирме у којој је влада мањински власник. Руси су купили 51 одсто удела у НИС-у и на основу тога имају готово суверено право да воде пословну, развојну, па и политику цена.

Постављати питање садашњим газдама НИС-а, који су од вечитог губитника, када је био под државном шапом, направили профитабилно предузеће, шта је са 1,5 милиона тона домаће сирове нафте, крајње је неумесно. То болно питање више није актуелно ни за оне који су изворе домаће нафте продали Русима. То је, једноставно, прошло време.