Jedan poziv menja sve

Petar Škundrić, bivši ministar, a sada savetnik premijera za energetiku, pre dva dana u „Politici” je najavio da gorivo ubuduće neće tako često menjati cenu. Razgovarao je, kako je rekao, sa menadžmentom NIS-a i predočio im „da im profit ne može biti jedino merilo uspešnosti u poslu, već da bi trebalo da povedu računa o kupovnoj snazi građana, ali i makroekonomskoj situaciji zemlje u kojoj posluju”.

Obrazloženje?

NIS u svojoj rafineriji u Pančevu, uz uvoznu, preradi i 40 odsto domaće nafte. Ona, istina, nije besplatna, ali je NIS ne kupuje na berzi. Ne daje dolare. Drugim rečima, s tom domaćom naftom NIS bi, smatra se, mogao da „pegla” finalnu cenu goriva i da na pumpama imamo ređe promene cenovnika.

Javljaju se čitaoci „Politike” i pitaju – ako je sve to tako, zašto gospodin Škundrić sve to nije uradio početkom godine, jer je gorivo od nove godine poskupelo bar desetak puta za petnaestak dinara po litru. Umesto toga iz NIS-a su stizala razna obrazloženja poskupljenja. Te skočila je cena sirove nafte na svetskoj berzi, pala vrednost dinara u odnosu na dolar, zaledio Dunav pa barže ne mogu da doture gorivo… Dunav se u međuvremenu odledio, ali cena goriva nije.

U jeku svih tih poskupljenja ministar poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, ali i trgovine Dušan Petrović je jednom prilikom na novinarsko pitanje, kako komentariše česta poskupljenja goriva, odgovorio da vlada sve to prati i da će kada bude zatrebalo – reagovati. Škundrić je visoki državni činovnik i po tom osnovu može se, dakle, reći da je država – reagovala. Telefonskim pozivom? Verovatno. U svakom slučaju – bilo je efikasno.

Svaka intervencija države, pa i ovakva telefonom, a ne nekom odlukom vlade ili uredbom, kao u slučaju marži za hranu, neumitno izaziva nelagodu. Ne samo kod onih kojima su sloboda tržišta i preduzetništva poželjan ideal, već što takvi potezi neodoljivo podsećaju ne neka ne tako davna vremena u kojima su takvi pozivi s visine menjali sudbine ljudi i celih industrijskih grana.

Koliko god potrošačima goriva, i ne samo njima, godila „briga” za otanjeni budžet pred sve većim poskupljenjima goriva, toliko je umesno i pitanje – odakle državi pravo da takvo „razumevanje” traži od privatne firme u kojoj je vlada manjinski vlasnik. Rusi su kupili 51 odsto udela u NIS-u i na osnovu toga imaju gotovo suvereno pravo da vode poslovnu, razvojnu, pa i politiku cena.

Postavljati pitanje sadašnjim gazdama NIS-a, koji su od večitog gubitnika, kada je bio pod državnom šapom, napravili profitabilno preduzeće, šta je sa 1,5 miliona tona domaće sirove nafte, krajnje je neumesno. To bolno pitanje više nije aktuelno ni za one koji su izvore domaće nafte prodali Rusima. To je, jednostavno, prošlo vreme.