Фестивал „Европа око Европе”

Специјално за „Политику”

Париз –Звук и тишина, тема је седмог фестивала Европа око Европе, који се од 14. марта до 14. априла одржава у Паризу и Нормандији и чији је директор Ирена Билић.

Њена је заслуга што француска публика међу 65 ауторских филмова из свих крајева Европе има прилику да види и дела српске кинематографије. То су ове године филмови Андријане Стојковић и Миле Турајлић, ауторки млађе генерације, али и филм „Биће скоро пропаст света” Александра Саше Петровића, који је у Паризу последњи пут приказан у мају 1968. године.

„Александар Петровић то заслужује као велики српски и европски аутор, али и зато што његови филмови врло добро старе, што није случај са свим филмовима, и зато што имају велики успех код публике”, каже за „Политику” Ирена Билић.

Фестивали попут овога продужавају живот на великом платну и филмова из новије српске продукције, као што је филм „Кутија” Андријане Стојковић. Овај духовити и потресан филм, који нас враћа у 1992. годину и почетак краја земље која постоји још само као бивша, кроз причу о тројици младића који раде у фирми за селидбе и пакују кутије амбасадора који напуштају земљу, оставио је снажан утисак на публику која га је поздравила дугим аплаузом.

„Иронија је што некада више људи види српски филм на фестивалима него у земљи”, каже редитељка чији је филм приказан на Фестивалу ауторског филма у Београду, као и на фестивалима у Лондону, Торонту, Софији и на Куби, али је на програму београдских биоскопа био свега три недеље. Он се такмичи за „Дивљу награду”, која је први пут установљена ове године и коју ће, 14. априла, победнику уручити председник жирија Пјер Анри Дело, оснивач и  дугогодишњи селектор програма „Петнаест дана аутора” филмског фестивала у Кану.

„Циљ фестивала није само да отвори пут ка новој публици, већ и ка новим филмским пројектима тако што омогућава сусрете продуцената, глумаца, аутора и дистрибутера”, објашњава Ирена Билић.

У Културном центру Србије, једном од фестивалских простора, приказан је управо завршени документарни филм о Душану Макавејеву, чији је аутор Драгомир Зупанц. Поред инсерта из филмова које публика ретко има прилику да види, први пут је приказан и разговор највећег редитеља српске авангарде с чувеним америчким телевизијским водитељем Стефаном Чодоровим из 1978. године, који својевремено није емитован. На истој адреси ће бити приказан и награђивани документарни филм „Синема комунисто”, у присуству редитељке Миле Турајлић.

У оквиру фестивала одржана је и радионица звука коју је водила Бранислава Стефановић, оснивач лабораторије за звук на београдском Факултету драмских уметности, где ради као професор.

Фестивалска публика је видела и омаж недавно преминулом грчком редитељу Теу Ангелопулосу, као и мини-ретроспективу филмова Хенинга Карлсена, данског редитеља и сценаристе који се прославио филмом „Глад”, филмском адаптацијом романа Нобеловца Кнута Хамсуна. Везе књижевности и филма истражују се и кроз адаптације романа „Генерација П ” Виктора Пелевина,

„Идиота” Фјодора Достојевског, у истоименом естонском филму и „Испламсавање” Дријеа Ла Рошсела, у норвешком филму „Осло, 31. август”, који је својевремено инспирисао и Луја Мала да по њему сними филм „Немирни дух”.

За разлику од јунака прошлогодишње селекције, који је био циничан, несрећан и сам, херој који се наметнуо у најбољим филмовима овогодишњег издања је, према речима селектора, „идиот, дворска будала, добри човек који више не разуме где се налази и шта се то заправо дешава око њега”. Дали ће он спаситисвет?

Ана Оташевић