Разрока Јустиција

Судија и суд важне су ставке у свакој демократској илузији. Без ваљане судске власти, свака несувисла парола о људским слободама може се окачити мачку Тому о реп. Овде у Србији, откад зна за себе, судство се реформише. Али нема те силе нити ума који би докучили о чему се ту ради, и докле је госпођа Месарoвић стигла са својим тегобним и деликатним захватима.

Судије, адвокати и тужиоци предмет су небројених литерарних огледа, пословица и пошалица. „Слуга Јернеј” и „Јазавац пред судом” били су део обавезне лектире, а поучни османлијски слоган о кадији који и тужи и суди, живи и данас, свеж и актуелан.

Филмски стерeотип о судији, који је непоткупљив, частан дакле, строг и праведан, давно је превладан, па се судске муштерије више боје судије, његове нарави, поштења и знања, него суда и принципијелне непристрасности.

И овде и у Бриселу се говори о извесној корумпираности нашег судства, партократској болести и остацима тврдокорне идеологије која неизбежно загађује право и трагање за правдом. Тако да ће реформе богме дуго трајати, а не може се знати шта поданик добија на појавној равни, а шта губи српски Јернеј у 21. веку.

Овај текст није настао са идејом да спори или саплиће грчевите реформске покушаје. У ствари, као принудни корисник судских услуга, (оптужени, окривљени) искључиво поводом јавне речи, склон сам да госпођу Месарoвић снажно подржим. Наравно, и министарку Маловић, две угледне даме које би у доброј симбиози могле да творе једну српску транзициону Јустицију. Са повезом преко очију, од солидног текстила.

Али, чудни су путеви преображаја, па се у овом огледу нећу бавити темама правосудне стратегије, знајући поуздано да има много угледних радника који су се дали на тај посао. Мени је (поново) запао за око скандал који је пет година пре ове био слободно дефинисан као „крагујевачки случај”. Ако је неко већ стигао да заборави, реч је о чисто трговачком пројекту, у коме је група угледних професора права осумњичена да је продавала испите, године и дипломе. За добре паре, свакако, јер таква је то роба.

Неки су усликани како броје лаке новце, и лепо су на тим фотографијама испали. Судећи професорима који производе судије, судови су успорили, улаганили свој одговорни рад. Тај „слоу моушн” траје таман да ствари избледе. Ко боље од професора права зна ову спасоносну реплику: Свако је невин док суд не докаже да је крив. Мада, невиност може да се спечали и после, у случајевима који су од посебне важности за државу и њене органе.

Добро, рецимо да су професори невини, да никаквих пара није било. Да се полиција залетела, да њихови папараци нису добро сликали. Све је могуће, живот је чудо. У том случају министар Дачић је дужан да објасни јавности како су се претерано агилни милицајци затрчали, па у тој наивној ревности оклеветали часне људе, који васпитавају часне судије.

Али, јок. Дачић ћути. Предмети су стављени у картонске оквире, завезани црвеном пантљиком, и чекају свој ред. Суд је суд, нема утицаја са стране, независност суда је питање слободе (баш крупна реч) свих нас. За то време, професори који су пре пет година осенчени тешким оптужбама и даље су невини. Чак невинији (ако је компарација овде могућа!) него што су били пре. Па су неки напредовали и добили виша звања. На та места изабрали су их такође невини учитељи правде и правне етике. Ко је овде коме шта, ко кум, ко партијски друг, а ко пашеног, нећемо сазнати. Људи, који у том бендеровском заплету заиста поштено зарађују свој хлебац, упућени су на ћутање. Ко би их уопште слушао! Један магистар је проговорио, па су гаони невини отерали.

Шта смо дакле добили? Пре свега таму и мрак око информација ко је све пазарио испите, ко целу диплому. Морао би страх да ухвати и госпођу Нату, о Снежани и да не говоримо, ако још немају појма колико лаика суди у тешким предметима? Колико се таквих доваљало до апелационих, па и касационих судова? Ово јесте питање лаичке скепсе, ако већ постоји страх од судија који су, можда, купили част своје професије, па су невичнији правним наукама од странака којима суде.

Није допуштено да тврдим, али могу да сумњам. Скромно поручујем госпођи Месаровић да без скепсе нема ни реформе. Моја сумња као корисника судских услуга, које сам овлашно већ образложио, своди се на следеће: можда је група осумњичених а невиних професора већ произвела довољно судија који ће бити у стању да довољно дуго оверавају ту невиност. Тако се куповина диплома не може доказати, можда то и није потребно, али је инвестиција обострано добра. Посао може да се настави, чаршији су затворена уста, дућан ради.

Наравно да сам уверен да већина судија у српским судовима свој угледни посао обавља у складу са законом, знањем и високом савешћу. Али, довољан је само један купац или продавац звања на важном месту, за општу стрепњу и суноврат српске верзије судске власти. Само један.