Razroka Justicija

Sudija i sud važne su stavke u svakoj demokratskoj iluziji. Bez valjane sudske vlasti, svaka nesuvisla parola o ljudskim slobodama može se okačiti mačku Tomu o rep. Ovde u Srbiji, otkad zna za sebe, sudstvo se reformiše. Ali nema te sile niti uma koji bi dokučili o čemu se tu radi, i dokle je gospođa Mesarović stigla sa svojim tegobnim i delikatnim zahvatima.

Sudije, advokati i tužioci predmet su nebrojenih literarnih ogleda, poslovica i pošalica. „Sluga Jernej” i „Jazavac pred sudom” bili su deo obavezne lektire, a poučni osmanlijski slogan o kadiji koji i tuži i sudi, živi i danas, svež i aktuelan.

Filmski stereotip o sudiji, koji je nepotkupljiv, častan dakle, strog i pravedan, davno je prevladan, pa se sudske mušterije više boje sudije, njegove naravi, poštenja i znanja, nego suda i principijelne nepristrasnosti.

I ovde i u Briselu se govori o izvesnoj korumpiranosti našeg sudstva, partokratskoj bolesti i ostacima tvrdokorne ideologije koja neizbežno zagađuje pravo i traganje za pravdom. Tako da će reforme bogme dugo trajati, a ne može se znati šta podanik dobija na pojavnoj ravni, a šta gubi srpski Jernej u 21. veku.

Ovaj tekst nije nastao sa idejom da spori ili sapliće grčevite reformske pokušaje. U stvari, kao prinudni korisnik sudskih usluga, (optuženi, okrivljeni) isključivo povodom javne reči, sklon sam da gospođu Mesarović snažno podržim. Naravno, i ministarku Malović, dve ugledne dame koje bi u dobroj simbiozi mogle da tvore jednu srpsku tranzicionu Justiciju. Sa povezom preko očiju, od solidnog tekstila.

Ali, čudni su putevi preobražaja, pa se u ovom ogledu neću baviti temama pravosudne strategije, znajući pouzdano da ima mnogo uglednih radnika koji su se dali na taj posao. Meni je (ponovo) zapao za oko skandal koji je pet godina pre ove bio slobodno definisan kao „kragujevački slučaj”. Ako je neko već stigao da zaboravi, reč je o čisto trgovačkom projektu, u kome je grupa uglednih profesora prava osumnjičena da je prodavala ispite, godine i diplome. Za dobre pare, svakako, jer takva je to roba.

Neki su uslikani kako broje lake novce, i lepo su na tim fotografijama ispali. Sudeći profesorima koji proizvode sudije, sudovi su usporili, ulaganili svoj odgovorni rad. Taj „slou moušn” traje taman da stvari izblede. Ko bolje od profesora prava zna ovu spasonosnu repliku: Svako je nevin dok sud ne dokaže da je kriv. Mada, nevinost može da se spečali i posle, u slučajevima koji su od posebne važnosti za državu i njene organe.

Dobro, recimo da su profesori nevini, da nikakvih para nije bilo. Da se policija zaletela, da njihovi paparaci nisu dobro slikali. Sve je moguće, život je čudo. U tom slučaju ministar Dačić je dužan da objasni javnosti kako su se preterano agilni milicajci zatrčali, pa u toj naivnoj revnosti oklevetali časne ljude, koji vaspitavaju časne sudije.

Ali, jok. Dačić ćuti. Predmeti su stavljeni u kartonske okvire, zavezani crvenom pantljikom, i čekaju svoj red. Sud je sud, nema uticaja sa strane, nezavisnost suda je pitanje slobode (baš krupna reč) svih nas. Za to vreme, profesori koji su pre pet godina osenčeni teškim optužbama i dalje su nevini. Čak neviniji (ako je komparacija ovde moguća!) nego što su bili pre. Pa su neki napredovali i dobili viša zvanja. Na ta mesta izabrali su ih takođe nevini učitelji pravde i pravne etike. Ko je ovde kome šta, ko kum, ko partijski drug, a ko pašenog, nećemo saznati. Ljudi, koji u tom benderovskom zapletu zaista pošteno zarađuju svoj hlebac, upućeni su na ćutanje. Ko bi ih uopšte slušao! Jedan magistar je progovorio, pa su gaoni nevini oterali.

Šta smo dakle dobili? Pre svega tamu i mrak oko informacija ko je sve pazario ispite, ko celu diplomu. Morao bi strah da uhvati i gospođu Natu, o Snežani i da ne govorimo, ako još nemaju pojma koliko laika sudi u teškim predmetima? Koliko se takvih dovaljalo do apelacionih, pa i kasacionih sudova? Ovo jeste pitanje laičke skepse, ako već postoji strah od sudija koji su, možda, kupili čast svoje profesije, pa su nevičniji pravnim naukama od stranaka kojima sude.

Nije dopušteno da tvrdim, ali mogu da sumnjam. Skromno poručujem gospođi Mesarović da bez skepse nema ni reforme. Moja sumnja kao korisnika sudskih usluga, koje sam ovlašno već obrazložio, svodi se na sledeće: možda je grupa osumnjičenih a nevinih profesora već proizvela dovoljno sudija koji će biti u stanju da dovoljno dugo overavaju tu nevinost. Tako se kupovina diploma ne može dokazati, možda to i nije potrebno, ali je investicija obostrano dobra. Posao može da se nastavi, čaršiji su zatvorena usta, dućan radi.

Naravno da sam uveren da većina sudija u srpskim sudovima svoj ugledni posao obavlja u skladu sa zakonom, znanjem i visokom savešću. Ali, dovoljan je samo jedan kupac ili prodavac zvanja na važnom mestu, za opštu strepnju i sunovrat srpske verzije sudske vlasti. Samo jedan.