Плесна представа Пет шоп бојса

Специјално за Политику

Лондон – У лондонском позоришту „Садлерс Велс“, сцени која је оријентисана ка продукцији и представљању дела савременог плеса, пре неколико дана је, уз велику пажњу медија и још веће интересовање публике, на репертоар враћена представа „Најневероватнија ствар“,коју заједнички потписују електронски поп бенд Пет шоп бојс и провокативни кореограф Хавијер де Фрутос. „Најневероватнија ствар“ је прошле године у ово време премијерно изведена и играна само четири вечери на сцени „Садлерс Велса“, а сада се, због огромне потражње, вратила на матичну сцену у обновљеној и нешто измењеној форми (представа ће се играти у блоку, свако вече, до 7. априла). Дело је настало на основу истоимене бајке Ханса Кристијена Андерсена, написане 1870. године, у којој краљ обећава пола свог краљевства и руку његове кћери ономе ко му покаже најневероватнију ствар (бајку је за ову прилику адаптирао Метју Данстер, драматург и редитељ у лондонском позоришту „Јанг Вик“).

Савремени кореограф Хавијер де Фрутос, пореклом из Венецуеле, а са дводеценијским боравком у Енглеској, репутацију је стекао захваљујући многобројним контроверзним наступима и померању граница класичног балета (београдска публика је његов рад упознала преко Битефа и Фестивала игре). Ову представу је одвео на хибридно, мултимедијално поље на коме се сусрећу и укрштају елементи видео-инсталације, филма, поп концерта и, наравно, савременог плесног театра. Она је врло особена јер доноси необичан спој популарне и тзв. елитистичке културе, изазива њихово стапање, међусобно прожимање. Последица тога је популаризација плесне уметности, њено смештање на поље поп културе. Истовремено се може рећи да је ова представа концептуални електро-поп концерт, односно да је извођење поп музике доведено у област концептуалне уметности. Пет шоп бојсима то није непозната територија имајући у виду да су они увек пажљиво осмишљавали своје живе наступе, у визуалном, кореографском и драмском погледу, сарађујући при томе са уметницима као што су Дерек Џарман и Заха Хадид.

Ипак, ово је први пут да Пет шоп бојси учествују у стварању једног базично плесног остварења. Њихову оригиналну, инструменталну музику у представи уживо изводи осамнаесточлани оркестар. Глас Нила Тенанта се појављује само једном, на почетку, када принцеза (Клеми Свеас) посвећено слуша његову песму преко радија, дивље плешући – та њена приврженост поп музици означава бунт против оца и краља, односно симболички – против крутог, уштогљеног система. Музика Пет шоп бојса интензивно и продорно представља репресију у краљевству где се радња одвија – Андерсеново краљевство је протумачено као једно мрачно, тоталитарно, дистопијско друштво. При томе је оно осавремењено, доведено у наш медијски контекст – на пример, такмичење кандидата у показивању најневероватније ствари приказује се путем видео-секвенци, као и игре сенки (аутор видео-радова је Тал Роснер). У деловима представе који приказују мрак друштвене репресивности, плесачи наступају оштро, грубо и врло механички што јасно изражава одсуство живота у таквој држави, мутну таму система и зло политичких амбиција које је најжешће отелотворено у лику Карла, зликовачког удварача принцезе (игра га Иван Путров, звезда Краљевског балета). Насупрот овим мрачним слојевима радње коју води Карл, у нарацију су утиснути романтични догађаји које вуче Лео (игра га Арон Силис), сањар искрено заљубљен у принцезу– ове токове радње прати нежна и сањива музика Пет шоп бојса.

У сукобу два супротстављена погледа на свет, прагматичног и користољубивог Карла и искреног, наивног и помало неспретног Леа, рађа се идејна суштина представе „Најневероватнија ствар“. Свет је бесконачна борба противречности, креације и деструкције, Ероса и Танатоса, светла и мрака. Они не постоје изоловано, добро не би егзистирало да нема зла које ће га изазивати и у извесном смислу потврђивати, јачати и чинити неуништивим. Представа коначно афирмише светле тонове креације, љубави и романтике који се указују као отпорнији и чвршћи од мрака незајажљивих политичких амбиција и неутољиве, патолошке жеђи за влашћу појединаца.