ПОЉЕ АНТИКРСТАШКОГ РАТА

Осама бин Ладен је вероватно жив, али се није приказао на Ал џазири. Док у Либану и на северу Израела траје незадрживи рушилачки обред, обратио се свету Ајман ал Завахири, заменик Осамин, те прогласио глобални џихад. Његове поруке су и срочене тако да застраше, јер је најављен рат без краја, против крсташа и циониста, свуда где има једних и других.

Треба ли се због тога препасти, или чекати судбину? Не пуца свуда, мада би могло било где. Није ни насиље без краја, и њему се може стати за врат. Али, само још већим насиљем. Тако смо се затекли у затвореном кругу, без изгледне могућности да из њега изађемо.

По том застрашујућем лавиринту лутају и најмоћнији, а њихови удари по терористичким змијарницима само производе нови фанатизам и одговарајући бес. На крају, или на почетку, не зна се шта је горе: тероризам, као насилни и медијски феномен који се не може контролисати, или државно насиље која ипак показује сву немоћ силовите љутње. У страховитим разарањима свака се лудост може објаснити лудошћу противника, свака суровост правом на легитимну грешку. И свака глупост провокацијом којој се није могло одолети.

Тако је Хезболах запосео територију Либана и далеко је од било какве контроле његове немоћне војске. Израел је темељно порушио читав југ те несрећне земље и изазвао погибију и очај недужних цивила, у намери да истера терористе на чистину.

Али нема много доказа да је Хезболах озбиљно начет. А то само казује да насиље не постиже политичке него само разорне циљеве. И то је његова суштина. Држава Израел силом легитимизује одлучност да опстане, а тероризам исказује природну жилавост и ендемски фанатизам. На крају ове етапе узајамног уништавања сви ће се вратити у своја утврђења, још одлучнији да коначно доврше оно што иначе није могуће: Израел да порази тероризам, Хезболах да почисти ту државу са карте.

Зар оба циља нису само епска пројекција, која ће још деценијама да убија цивиле и војнике на обе стране? Но, свети рат је (поново) проглашен само зато да би била обављена несметана дистрибуција страха. Без дејства тог осећања, без сталне стрепње да ће се нешто страшно догодити, без медијских сензација и терористичких вођа као глобалних звезда – тероризам не постоји.

Ал каида већ годинама не живи као хомогена терористичка организација. То је пре свега идеја, маркетиншки заштитни знак насиља, пропагандни центар за производњу "антикрсташке и антисемитске" мржње. Стожер око кога су добродошле све групе које "имају успеха", ма како се звале. Ако стигну да ураде нешто тако застрашујуће, што прекида све ТВ програме на свету, онда се могу звати Ал каида. 

Она и постоји да би прекидала програме, и сигурно се могу очекивати нови подухвати. Али то не могу бити обични удари. После 11. септембра 2001. главе у којима се рађају најужасније идеје мораће да покажу посебну врсту креативности. Ван сваке сумње, сигурно се могу очекивати страшни подухвати, који су реално неодбрањиви. А то ће бити нови изговор за најсилније државе одлучне да се боре против тероризма. Пре свега против држава које буду оптужене да га производе.

Али тешко је веровати да група фанатика из авганистанских шпиља може да изведе све оно по Америци. Знају ли у Вашингтону ко то може, и постоји ли код њих добра дефиниција тероризма?

Наравно да постоји, али се таква врста насиља провлачи кроз пожељне политичке оцене. Нека америчка пријатељства уздигла су типичне терористичке покрете као патриотске. Ричард Холбрук је једног мајског дана 1998. лепо скинуо своје скупе ципеле и ушао у неку избу, као босоноги полазник нове албанске терористичке школе. Његова посета је била снажан герилски импулс и охрабрење за масовну шовинистичку побуну на Косову.

 Завахири је прогласио нови антикрсташки рат, у коме је Америка приоритетни циљ. Албанци, које је благосиљао Холбрук, били су добри ученици неких инструктора Ал каиде. Бин Ладен је почетком осамдесетих, кад је Брежњев напао Авганистан, био солидан амерички ђак.

Данас су скоро на истом месту пријатељи и противници. Узалуд је Владан Батић слао папире Карли дел Понте, који доказују каква су зла над Србима починили Агим Чеку и Хашим Тачи. Обојица су били уважени чланови делегације косовских Албанаца на тврдим преговорима у Бечу. Стара пријатељства и још старије сумње ту се нису могле сакрити. Албанци су претили новим насиљем, само ако неким чудом остану без независне државе у српској држави.

 Пријатељи Ал каиде на Косову су се само пресвукли, али добро знају да им је све што су добили донело само насиље. Неће их дирати ни Срби, ни Израелци. Ни Америка, наравно. "Хезболах" може мирно да гради своју државу на српском тлу. Вест о независности Косова, као савршено разорна информација о успешном антикрсташком походу, свакако ће прекинути све програме.