Приватно и јавно у Србији

Радио-телевизија Србије и Завод за уџбенике из Београда објавили су „Дневник I” (1. јануар 1869 – 22. септембар 1872) Милана Ђ. Милићевића, књижевника, педагога, преводиоца, историчара и етнолога (1831–1908). Књигу је за штампу приредио др Петар В. Крестић.

Чиновничка каријера Милана Ђ. Милићевића трајала је 47 година. Био је практикант Окружног суда у Ваљеву, радио је у Министарству просвете и Министарству унутрашњих дела. По доласку кнеза Милоша на власт у Србији, пребачен је у Државну штампарију, где је уређивао „Српске новине”.

Као секретар кнеза Михаила Обреновића имао је прилику да ближе упозна кнеза и стекне његове симпатије. Међутим, после протеста београдског везира и турске владе због Милићевићевог чланка из 1861. под насловом „Уочи Цвети”, објављеног у „Српским новинама”, у славу Другог српског устанка, удаљен је из кнежевог окружења. Премештен је у Министарство просвете, где је био секретар и надзорник школа пуних осамнаест година, што представља период његовог најплоднијег стваралачког рада. Радио је и у Министарству унутрашњих послова, прво као начелник Полицијског одељења, а касније као помоћник министра, био је и управник Народне библиотеке, а каријеру је завршио 1899. као члан Државног савета.

Захваљујући његовим напорима, покренута је и ојачана делатност многих, за српску и словенску културу, веома важних институција. Утемељивач је и председник Српског археолошког друштва, члан и председник Коларчеве задужбине, један од оснивача Друштва Свети Сава, добротвор Српске књижевне задруге, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, члан Царске академије наука у Петрограду, члан ЈАЗУ, секретар (1889–1895), па председник Српске краљевске академије наука (1896–1899), дописни члан Етнографског друштва у Прагу…

Његова најзначајнија дела су: „Кнежевина Србија” (1876), „Краљевина Србија” (1884), „Живот Срба сељака (1868), „Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба” (1888), „Кнез Милош у причама” (1891), „Карађорђе у говору и твору” (1903)… Писао је и приповетке са сеоским мотивима, које су хвалили Ђуро Даничић и Аугуст Шеноа. Преводио је с руског и француског. Оставио је и неколико успешних путописа.

„Дневник” Милана Ђ. Милићевића, објашњава Петар В. Крестић, никада, до сада, није објављен у целини. Поводом годишњице његовог рођења (1921), штампани су фрагменти из „Дневника”, у више бројева „Српског књижевног гласника”, с предговором Тихомира Р. Ђорђевића. Претпоставља се да је избор из „Дневника” сачинио Милан Грол. Многи догађаји су свесно изостављени, а неке личности су сакривене иза иницијала.

Милићевићев „Дневник” се чува у Историјској збирци Архива САНУ. Састоји се од 16 свезака великог формата, писаних руком, а обухвата период од 1. јануара 1869. до 4. јуна 1905. године. Прва приређена књига „Дневника”, обухвата прве три и део четврте свеске записа. Милићевић је водио дневник пуних 37 година, од своје 38. године (1. јануар 1869), до 75. рођендана (4. јуна 1905). „Дневник”, истиче Петар В. Крестић, садржи приватне, на моменте интимне белешке из породичног живота, које он спаја са великим бројем разноврсних и колоритних вести о друштвеним приликама у Београду оног времена, о политичким приликама, уз рељефне приказе бројних носилаца јавног, политичког, привредног, просветног и културног живота, како престонице, тако и остатка Србије, при чему посебну пажњу поклања функционисању школства.

Милићевић приказује читаву галерију личности различитих профила и занимања, како оних из Београда, Србије, припадника српског народа из суседних држава, тако и изузетно занимљивих странаца, који су, из најразличитијих разлога, боравили у Србији – Руса, Бугара, Француза, Аустријанаца, Грка, Хрвата, Пољака, који су као дипломате, научници, писци, просветни радници или уметници размењивали информације, радили и стварали у њој. Милићевићев „Дневник”, закључује Петар В. Крестић, пружа заокружену слику стања српског народа у последњој четвртини 19. века, што представља грађу од прворазредног значаја за политичку и културну историју Срба, а посебно њене престонице.

Зоран Радисављевић