Изборни неимари

У првом кругу председничких избора били су и „Слобин Мрка” и „Мрка ДОС-а” – Милутин Мркоњић и Велимир Илић, који су као своју кључну вредност истицали – градитељство. Ништа ново, политичари још од обнове и изградње после 1945. године верују да отварање фабрика, путева, болница, пошта, електрана доноси посебну популарност. Бранко Пешић је тако постао легендарни београдски градоначелник јер су за његовог мандата изграђене и саобраћајне петље и стамбена насеља и базени. Двојица председничких кандидата су, међутим, сада више подсећали на Слободана Милошевића коме су новинари доказивали да је и два пута отварао за саобраћај исту деоници пута.

Велимир Илић, кандидат Нове Србије, говорио о километрима путева које је изградио, али је игнорисао критичаре који су доказивали како је радио локалне путеве, а капиталне објекте као Коридор 10, Прокоп или мост код Бешке није урадио, иако је обећавао. Илић је на крају био трећи по броју гласова али је добио 100.000 гласова мање од Драгана Маршићанина који је 2004. године био кандидата ДСС-а, који је сада подржао председника Нове Србије.

Милутин Мркоњић, кандидат Социјалистичке партије Србије, говорио је шта је све изградио након што је НАТО, без одлуке Уједињених нација, бомбардовао земљу. Није се упуштао у дискусију да ли је оно могло да буде избегнуто да је његова странка од 1990. водила другачију политику, нити колико је плаћено предузећима која су градила порушене мостове. Добио је десет хиљада гласова више него његова партија на парламентарним изборима.

Ни Илић ни Мркоњић нису рекли чијим новцем је све то изграђено. Да су стално наглашавали да се све то ради парама из буџета, неимарски подухвати не би могли да се приписују њима. Нису рекли још једну истину – да изградња путева, пруга, мостова, болница, фабрика, електрана... није у уставној надлежности председника Републике. 

Миодраг Радојевић, истраживач, сарадник Института за политичке студије, каже да се сматра да пет првопласираних на председничким изборима треба да буду задовољни. „Сматра се да су они победници. Илић зато што је трећи, Мркоњић зато што је четврти.” Радојевић каже да су они у кампањи причали о градњи зато што морају по нечему да се препознају. „Илић је као трећи на победничком постољу, како кажу у његовој странци. Касно је одлучио да уђе у кампању, а она и није била добра. Била је конфузна, лоше вођена и с мало реклама, а последњи митинг на Тргу Републике такође није био добро припремљен. Прича о путевима му је очигледно помогла, јер је тамо где их је градио добијао гласове на локалним изборима.”

Ненад Милић, директор агенције „Инкогнито”, каже да ове две приче треба раздвојити. „Илићев читав концепт је другачији од подршке коју је имао до кампање. Он је на једанаест локалних избора, где је побеђивао, био задужен за теренски рад и у тим крајевима је за његову странку гласала структура бирача која није наклоњена демократским блоку. Можда је Илић мислио да ће добити више гласова на председничким изборима али нема места за бригу. Када је реч о градњи путева та прича је боља за локалне изборе.”

Винко Ђурић, истраживач Института за политичке студије, каже да. „на тој причи нису добили ни Илић ни Мркоњић. Бирачко тело се поларизовало на два дела, а Илић је ишао у трећу причу. У време транзиције живот је тежак и народ је вероватно очекивао да у кампањи буде више речи о томе”.

„Мркоњић се обраћао бирачима који су раније гласали за СПС а важно је било стабилизовати партијско тело за локалне изборе. Остварио је солидан резултат”, каже Радојевић. Милић и додаје да је Мркоњић добро прошао у првом кругу, јер је добио 20 одсто више гласова него на претходним изборима. „Мркоњићев кредит је мало већи јер је деведесетих година био главни неимар социјалиста. Успостављена је и историјска дистанца према СПС-у па је Мркоњић извукао доста гласова. Али, сада је важнија и пробитачнија прича о Косову и Метохији него о путевима.”

Ђурић каже да Мркоњић, као ни Илић, није профитирао на причи о градњи путева. „Народу се та прича није довољно допала, а ни маркетиншки није била добро урађена. Требало је потенцирати запошљавање јер је у анкетама грађана то наведено као први проблем, пошто само пет одсто становништва може да купи шта пожели, а остали преживљавају.”

Од када је избора у Србији постоји прича како кандидати у селу поделе по један опанак људима који обећају да ће гласати за њих, а други им дају када докажу да су гласали за њих. Закључак је да људи воле да им се нешто да или макар обећа. Мркоњић и Илић су управо причали народу шта су му све дали.