Мушка посла

Викенд је, и природно је да се наш радни човјек у туђини радује тим нерадним данима. Да се одмори. Да се бави хобијем, да ради нешто за своју душицу. И ја се, сав сретан што сам дочекао још један викенд, са задовољством завалих у фотељу испред телевизора на ком могу гледати и наше програме, узех оба даљинска управљача у руке, и на моју срећу нађох одмах каубојски филм који управо почиње. Али... Наши старији су имали једну изреку: Не да се сиромаху ситно самљети! Ето ти моје жене:

''Можеш ли ми помоћи да окачим ове завјесе што сам опрала? Не могу сама.''

Већ се хтједох побунити, јер забога, викенд је, треба мало предахнути, али се суздржах. Срећом, могао сам од прозора мало гледати и телевизор, па сам ипак остао у континуитету што се филма тиче. Чим смо окачили завјесе, одмах сам наставио тамо гдје сам прекинут – гледати филм из удобне фотеље. Али, не прође ни пет минута, ето опет моје жене, сад са захтјевом да јој помогнем помјерити једну огромну посуду у дворишту у којој расте велики разгранати грм, а за што јој тај грм служи – вјерујте да појма немам!

''Само брзо, гледам филм!'', покушавам ја сакрити љутњу што ме прекида, а у мени већ кључа. Што ме не пусти на миру кад зна колико волим каубојске филмове?! А викенд! На брзину помјерим ону посуду и већ помало љутито сједам на још топло мјесто како бих догледао филм до краја. Ма нисам попио ни пола пива, које сам овог пута сам (!) узео из фрижидера, да некад поштедим жену, кад наста бука усисивача! Па све баш око мене, па подигни десну ногу, па подигни лијеву... Срећа је што је филм био страни, титлован, па сам га могао и даље пратити. И кад жена заврши са усисавњем, одахнух, јер ето, напокон дочеках да на миру одгледам остатак филма. Али шипак! Таман кад се приближава расплет у филму, моја неспособна жена опет тражи помоћ: Сад јој требам помоћи да помакне сто, да испод њега може извући тепих и усисати прашину! Добро, сто јест тежак и не може сама, али откуд баш сад?! Зар није могла сачекати бар тих пет минута да се заврши филм!? Не могох више издржати, него планем:

''Па добро, докле ћеш ме малтретирати?! Дисати ми не даш!''

Е, онда моја жена мени рече како сам љенчуга, ништа не радим, а она мора све сама. Не останем ни ја дужан, него потегнем своје аргументе, али џаба! Она има језичурду да је десет мушкараца надлајати не може! Објашњавам јој како ја радим мушке послове, а она женске. Зар то није нормално!? Али не, њој није!

''Шта ти то радиш, који су то твоји 'мушки' послови?'', унесе ми се она у лице.

''Па, радим све мушке послове у кући. Све, одреда!''

''Које, наведи неки?''

''Ево, ко ти је промијенио гумице на славини у кухињи? Ја!, Јесам ли обрезао јабуку у дворишту? Јесам ли ошишао живу ограду? Јесам ли ти склопио онај ормар који си купила? Ко ти је промијенио сијалицу у купатилу? А ко ти извози смеће сваког другог четвртка на улицу? Ево, ко ти је данас помогао ово са завјесама, помицањем стола, оне посуде...'', распуцао се ја са набрајањем шта сам све урадио. Ма, не да се она моја! Не! Сједе она, узе оловку, те све што сам набројао (а у међувремену се сјетих и да ја тјерам ауто на сервис, и да сам се бринуо око замјене стакла на прозору кад га је мали комшија лоптом разбио и још које-шта што ми је пало на памет), пописа, израчуна колико сам времена потрошио за то, па још то помножи са два. Каже за сваки случај. И показа ми резултат: За годину дана, ја сам био заузет ''мушким'' пословима пет радних дана! Онда поче низати своје обавезе, али оне које ради сваки, или готово сваки дан: припрема јела, прање суђа, прање рубља, пеглање, чишћење, куповина, и тако даље. А све ме повремено погледа, оно хињски, и пита је ли тако, је ли истина да сат времена спрема јело, да петнаест минута пере суђе и све тако редом. А ја, шта ћу, не могу рећи да није тако?! И израчуна она како, након редовног радног времена одради још стотину педесет радних дана годишње! Ја се презнојавам и панично смишљам како да се извучем, и сјетих се:

''А знаш ли ти колико сам ја у фирми радио прековремено?!'' Лице ми се поново озари, ето, некако ћу се извући! Али моја жена и не трепну, него само хладно рече:

''Наравно да знам. Ево, у овом су фасциклу (Устаје и узима фасцикл) сви изводи твојих зарада, а ево и годишњег извјештаја. Пише... само да видим... пише да си за прошлу годину имао сто двадесет прековремених сати. То ти је, значи петнаест радних дана. Успут да кажем, и ја сам имала осамдесет прековремених сати на послу, а заборавила сам их мало прије убројати.''
Ух! Шта ћу сад?! У трену схватих да не требам од једног зла правити и дтруго, па закључих како би било мудро попустити, и то одмах, док није касно, и тако се некако извући из живог блата, а касније... Ах, наћи ће се већ неко рјешење!

''Па јесте, ти стварно радиш више'', попустљиво признах, мислећи како ће то бити довољно. Ал' мало сутра!

''Јест, радим, али ти то не цијениш!''

''Ама цијеним!'', увјеравам је ја, а слутим да ће ме неко зло стрефити, и не знам шта ми би па провалих и овакву глупост: ''Само ти твоји послови и нису тако тешки, а можеш их радити и успутно. Ето, правиш ручак, и помало причамо, или гледаш ТВ истовремено...''

''Онда би могао и ти мало пробати те лаке послове. Хајде да се мијењамо: ти ради ове лаке, ''женске'', а ја ћу тешке, ''мушке'' послове?''

Да вам не причам како је разговор текао даље! Углавном, обрлати ме, смота, и ја пристах да се замијенимо. А већ сутрадан, моја жена дође с посла, и – право у фотељу. Хтједох је питати шта ћемо јести, али се сјетих да сам ја сад домаћица. Ух, шта ћу сад? Завирујем по кухињи, али никако да се снађем и никако да сконтам од чега почети, па ипак закључим да је боље опрезно се распитати:

''Хоћемо ли јести?'', питам, а испод ока гледам неће ли се жена смиловати и нешто конкретније подузети.

''Наравно, умирем од глади. Чим поставиш.''

Види, види! Рачуна да ја направим, али и да поставим јело. Да, истина је, и она је то радила, а договорили смо се...

''Никако немам идеју шта бих направио. Шта би ти жељела?''

''Свеједно ми је, само да буде брзо.''

Хм! Опет ништа. А и ја сам гладан као вук и нестрпљив да се што пријенаједем. Одлучих бити отворенији:

''Хајде, могла би ти још данас направити нешто да призалогајимо, а ја ћу сутра?''

''Не долази у обзир! Договор је договор!''

''Али не знам шта бих могао направити? Хајде, ја ћу радити, а ти ми говори шта треба?''

''Добро, али то је задње што ћу ти попустити. Да видим шта си купио од намирница?''

''Купио?! Нисам ништа, зар ниси ти купила?''

''Ја? Па зар се нисмо јучер договорили?''

''Ах, заборавио сам да и то треба! Ништа нисам купио.''

''Онда иди прво купи, ево ти списак шта треба, па онда дођи да наставимо.''

''Па тек сам се распремио, сад да се опет спремам, па кад се вратим опет распремам... Зар не можемо нешто друго јести?''

''Можемо само намазати сендвиче, али ти то не волиш.''

''Хајде, нека данас буде тако, да не идем и да не чекамо на ручак ко зна до када?''

''Аха, сад кад ти правиш јело, онда би могли и сендвичи, а мени мјериш је ли довољно топло, је ли свјеже, јесмо ли то и недавно јели...''

Отишао сам ја и до продавнице. Купио све што је требало, онда све по њеним упутствима направио вечеру. Послије тога опрао суђе, све спремио на своје мјесто. Вијести нисам добро ни чуо, јер је вода пљуштала док сам прао суђе. У трен ока је прошло вријеме и требало је на спавање, а ја сам био сав сломљен. Сутрадан је било још горе, јер сам морао и нешто пеглати, а дошле су нам комшије па сам морао правити кафу, а онда поново прати, и једва сам дочекао да легнем и спасим се мука. Трећег дана сам већ ишао на посао да се одморим, како бих могао радити код куће, и био нервозан да сам се био спреман свађати и са самим собом ако нико други то не би хтио. Нисам имао куд, него повијена репа доћи жени и рећи да сам научио лекцију. Замолим је да се вратимо на старо, а ја ћу сад сигурно бар знати цијенити њен рад. И помоћи ћу кад буде тражила.

А жена – ко жена! Довољно јој да јој макар кажеш да је разумијеш, и она ти опрости. Преузе она опет оно тешко бреме на себе, а ја одахнух. Ух, какво растерећење! Нисам ни знао како ми је било лијепо. И сад је све супер, осим што ме почела бринути једна нова брига: Шта ако ми се жени шта деси, разболи се, не дај Боже, или... Ух! Баш је тешко бити мушко!